Page 95 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Ниједну вашу реч, ниједан ваш покрет никад нећу заборавити, и не могу...

- Доста, доста! - викну она паштећи се узалуд да своме лицу, које је он жудно гледао, даде
строг израз. И ухвативши се руком за хладну полугу попе се уз степенице и брзо уђе у ходник
вагона. Али у том узаном ходнику застаде и поче да размишља о ономе што се десило. Не
сећајући се ни његових ни својих речи, она инстинктивно осети да их је тај тренутни
разговор страшно зближио; а то ју је и плашило и чинило срећном. Пошто постоја неколико
тренутака, уђе у купе и седе на своје место.

Оно напрегнуто стање које ју је мучило у почетку, не само да се обнови, већ се и појача,
толико да се бојала: сваког тренутка ће прснути нешто у њој што је било одвећ затегнуто. Не
заспа сву ноћ. Али у тој напрегнутости и у сањаријама које су испуњавале њену машту, није

било ничега непријатног и суморног; напротив, било је нечега радосног, врелог и збудљивог.
Пред зору, Ана задрема седећи у наслоњачи, а кад се пробуди, било је већ бело и светло, и воз
је прилазио Петрограду.

Одмах је обузеше мисли о кући, о мужу, о сину, и бриге за данашњи дан и за дане после.
У Петрограду, чим воз стаде и она изиђе, прво лице на које обрати пажњу, био је њен

муж. »О, боже мој, што ли су му уши онакве?« помисли она гледајући његову хладну и
достојанствену прилику, а нарочито његове ушне шкољке које су подупирале обод округлог
шешира и које су јој сад непријатно пале у очи. Кад је угледа, пође јој у сусрет, стегнувши
усне у обичан подругљив осмејак и упревши своје велике, уморне очи право у њу. Некакво
непријатно осећање стеже јој срце кад спази његов уморан поглед који није скидао с ње.
Нарочито је изненади осећање незадовољства собом, које је обузе при сусрету с њим. То
осећање било је домаће, познато, и налик на претварање, које је доживљавала у односима
према мужу; али раније није то опажала, међутим сад је јасно и с болом била свесна тога.

- Да, као што видиш, нежан сам муж, нежан као друге године по венчању; горео сам од
жеље да те видим - рече он лаганим танким гласом и тоном којим је скоро увек с њом

говорио, тоном подсмеха над оним ко би у истину тако говорио.
- Како је Серјожа, је ли здрав? - упита она.

- То ми је сва награда - рече - за моју ватреност? Здрав је, зрав...