Page 89 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXVIII

Рано ујутро после бала Ана Карењина посла мужу телеграм да још истог дана полази из
Москве.

- Не, не, морам, морам ићи - објашњавала је својој снахи зашто је променила одлуку,
таквим тоном, као да се сад сетила толико много послова да их не може ни пребројати; да,
боље је да идем данас!

Степан Аркадијевич није тога дана ручао код куће, али је обећао да ће доћи да испрати
сестру у седам сати.

Кити не дође; послала је само писамце: да је боли глава. Доли и Ана ручале су саме с
децом и Енглескињом. Да ли зато што су деца нестална, или што су врло осетљива, па су
инстинктивно осетила да Ана данас није ни налик на ону каква је била оног дана кад су је
онако заволели, и да више не мисли на њих, тек се више нису играли с тетком, охладнели
према њој, и потпуно били равнодушни што она одлази. Ана је цело јутро била заузета
припремама за пут. Писала је опроштајна писма московским познаницима, бележила у
књижицу рачуне и паковала ствари. Све заједно, Доли се чинило да Ана није у мирном

душевном расположењу, већ у брижном, што је Доли из искуства добро знала, и што не
долази без узрока, а крије се под тим већином незадовољство човека самим собом.

После ручка Ана пође у своју собу да се обуче, Доли дође одмах за њом.
- Данас си некако чудна! - рече Доли.

- Ја? Мислиш? Нисам чудна, него сам рђава. То се мени дешава. Све ми се плаче. То је
врло глупо, али ће проћи – рече Ана и наже своје поруменело лице ка мајушној торбици у
коју је паковала спаваћу капу и батистане марамице. Очи јој беху необично сјајне, и
непрестано презаху од суза. - Из Петрограда ми се није ишло, а сад ми се опет одавде не иде.

- Дошла си овамо и учинила си једно добро дело – рече Доли посматрајући је пажљиво.

Ана је погледа сузним очима.

- Не говори ми о томе, Доли. Нисам ништа учинила, нити сам могла учинити. Често се
чудим: зашто се овај свет договорио да ме мази. Шта сам учинила и шта сам могла учинити?
У твом срцу било је толико љубави да си могла опростити...

- Ко зна шта би без тебе било! Како си ти срећна, Ана! - рече Доли. - У твојој је души све
јасно и весело.

- Свако има у својој души своје skeletons [42] , како веле Енглези.

- Какве можеш ти имати skeletons? Код тебе је све јасно.

- Имам! - рече наједанпут Ана, и изненада, после суза, лукав и подсмешљив осмејак јој