Page 44 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

7

Noć je moja, moje vlastito vrijeme, i mogu je provesti kako želim
sve dok sam tiha. Sve dok se ne mičem. Sve dok se nečujno valjam.
Razlika između valjati se i povaliti nekoga. Ima nečeg pasivnog u

povaljivanju. Muškarci su nekada govorili: Rado bih je povalio. Ili
ponekad, Rado bi je polegao. Sve su to puka nagađanja. Doista ne

znam što su sve muškarci nekada govorili. Znam samo ono što su
meni pričali.

Znači, ležim u sobi, ispod oka na žbuci u stropu, iza bijelih
zavjesa, između plahte i pokrivača, čedno i mirno, te izlazim iz svog

vremena. Izvan vremena. Premda je ovo vrijeme, i ja nisam izvan
njega.
Ali, noć je moj time-out. Kamo da idem?

* * *

Nekamo gdje je ugodno.

Moira sjedi na rubu moga kreveta, prekrštenih nogu, s gležnjem
na koljenu, u purpurnom kombinezonu, s jednom zanjihanom

naušnicom, s noktima premazanim zlatnim lakom jer želi biti
ekscentrična, s cigaretom između tupastih prstiju požutjelih na

vrhu. Hajdemo na pivo.
Ne puši mi na krevetu, rekoh.

Kad bi ti popušila, ne bi te to mučilo, reče Moira.
Za pola sata, rekoh. Morala sam do sutradan napisati radnju. Iz
čega? Iz psihologije, engleskog, ekonomike? Tada smo još učile

takve stvari. Na podu u sobi ležale su knjige, otvorene, s prednjom
stranom prema dolje, svakako, ekstravagantno.

Sada, rekla je Moira. Ne moraš se šminkati. Samo ja idem s
tobom. O čemu je tvoja radnja? Upravo sam napisala jednu o
seksualnom terorizmu.