Page 137 - Meša Selimović - Tvrđava

- U progonstvo?
- Ziv.
- A ako ne pristane?
- Ostace ovdje. Mrtav.
- Bice ubijen?
- Grijeh mu je tezak. Ili mislis da nije?
- Jest.
- Onda, pristajes li?
- Mogu li malo da razmislim?
- Zasto? Ne cinis nista rdjavo. Spasavas mu zivot.
- Nije rdjavo, ali je neobicno.
- I za njega je bolje ovako. Ne volim surovost. Zaista! To je pecinski nacin
rjesavanja sukoba medju ljudima. Ne volim ubijanje. Ne volis ni ti. A valjda ni
on.
- Ne znam, tesko mi je da se odlucim.
- Covjecnost ti je, izgleda, samo na jeziku. A pravo da ti kazem, i tebi sam htio
da pomognem.
- Meni da pomognes?
- Sam kazes da ste bili vrlo bliski. Ko bi povjerovao da ti je pricao samo o kuci i
djevojci?
- Ni ti ne vjerujes?
- Vjerujem dok mi treba.
- Javicu ti sutra.
- Bices pametam, nadam se.

O, boze nepravedni, sta ces jos navaliti na moju glavu! Nije ni najpametnija, ni
najgluplja. Toliki krivi i nekrivi prozive zivot neprestano zijevajuci. Zasto bas
mene izabra da mi nikad ne bude dosadno? I uvijek moram da rjesavam
nerjesive zadatke, kao treci brat u prici. A volio bih da mi malo bude i dosadno,
i lako, i glatko, i da mirno spavam ljetni dan do podne, i da se budan bez misli
i bez muke, i da ne mislim na sutrasnji dan sa strahom.

Branio sam se pred serdar-Avdagom, pricajuci mu dirljivu pricu o mladicevoj
kuci i djevojci, a otkrio upravo ono sto njima treba. E bas sam nasao koga cu
ganuti! Sta da radim? Ako odbijem Zafranijinu ponudu, nece me postedjeti,
sam je rekao, upetljace me u Ramizovu krivicu. Znaju da mi nije pricao o kuci i
porodici, i ucinice sve da iscijede iz mene istinu. Ako bih je rekao, bio bih
saucesnik i krivac, jer ga nisam prijavio, dokaz ce im biti moje priznanje. Ako
ne bih rekao, opet bih bio kriv, dokaz ce im biti njihovo uvjerenje.

Ali kako da mu izadjem na oci i predlozim da se odrekne svega sto je govorio?
Nije vazno sto ce odbiti, a odbice sigurno, nije najteze ni sto cu opet biti
prepusten Zafranijinoj milosti. Jest zlo, ali nije najgore.

Ne mogu, nikako ne mogu da podnesem, i u zamisljanju uvijek tu zastanem,
produzetka nema, ni izlaza: ne bih mogao da podnesem njegov uzasnuti
pogled, kad bih mu to rekao.