Page 138 - Meša Selimović - Tvrđava
P. 138

Sta bih mu rekao?

            »Zao mi je, natjeran sam, primoran.«

            Ali ako ne budemo sami, ako s nama bude strazar, ne bih to mogao reci, ne
            bih smio.

            »Bilo bi za tebe najbolje.«

            Ali on nije zelio da njemu bude najbolje. A njegov pogled bi bilo strasniji od
            svega sto bi odgovorio, postidjen, zaprepasten. Postidjen, zbog mene.
            Uvrijedjen, zbog sebe.

            »Zar i ti, pjesnice, koji pjevas samo za sebe, kao slavuj? - rekao bi njegov
            prezrivi pogled. - Mislio sam da si covjek. Mislio sam da imas dusu. Nudis mi
            zivot i sramotu. Mogao sam onda bolje unovciti svoj zivot. Oni su bolji od tebe,
            nude mi smrt i cast. Nude mi da me narod zapamti po dobru. Ti mi nudis da
            narod pljune kad cuje moje ime. I sta bi bilo od mene kad bih te poslusao? I ti
            bi se morao uplasiti! Sve bih mogao postati, samo nista dobro. Vucibatina,
            lupez, ubica, krvnik. Kad bih sebe ubio, zasto ne bih i drugoga? Kad bih pristao
            da mi prebiju kicmu, zasto bih stedio tudju? Sta bi me sprijecilo? Kad ne bih
            imao casti ni savjesti, sve bi mi bilo dopusteno. Ne, prihvaticu njihovu kaznu,
            postenija je od tvoje ponude. A izabrao sam tu mogucnost davno, kad sam
            posao ovim putem.«

            Kako mogu traziti da izda svoju misao? I ja bih poslije toga mogao postati sve,
            samo nista dobro.

            Mislio sam da su ljudi izdijeljeni, i jesu, a eto, opet se medju njima stvaraju
            neraskidive veze. Putevi su nam izukrsteni, kao rasuti konci. Zar sam mogao i
            pomisliti da cu zbog nepoznatog mladica prezivjeti ovakvu muku?

            Ako ga ne izdam, unisticu sebe; ako ga unistim, izdacu sebe.

            Ne mogu ni jedno ni drugo, a trecega nema.

            Kad mi je tesko, bjezim u samocu. Kad mi je jos teze, trazim dobre ljude.

            Svratio sam u Mula Ibrahimovu radnju. Spremao se da podje na rucak,
            pomocnika nije bilo iza pregrade. A opet sam saptao, iz navike, i zbog svega
            sto sam cuo u dzamiji.

            - Na koga je kadija mislio da nije izvrsio svoju duznost?

            Bojao sam se da nece odgovoriti, ali nisam mogao da ne upitam. Odgovorio je,
            ipak. Izgledao sam mozda suvise potisteno.

            - Mislio je na muselima. Ne trpe se. Namjesta mu krivicu.
            - Prijeti i drugima.
   133   134   135   136   137   138   139   140   141   142   143