Page 157 - Meša Selimović - Tvrđava

odgovorio da i on sada vidi, ali onda nije vidio, zato sto nije sumnjao, a i zbog
slaba svjetla.

Svijet je znao i to da je vlast pitala dizdara zasto je nepoznate ljude pustio u
tvrdjavu, zasto ih nije ostavio pred kapijom, a pismo (u kojem se zahtijeva da
im preda Ramiza) procitao u sobi. Odgovorio je da su bili obuceni kao sejmeni,
sto su potvrdili i ostali, i da su mu rekli kako imaju da mu daju usmena
uputstva, a najvise ga je prevarilo sto su naredili da se kapija zakljuca dok oni
budu u tvrdjavi i kako da pomisli na kakvo zlo, kad su njih samo dvojica, a u
tvrdjavi deset naoruzanih strazara, osim njega. A jos ce najprije biti da ga je
prevarila nepojmljiva drskost tih ljudi. Najprije ce biti da je tebe prevarila tvoja
glupost, rekli su mu ljubazno.

I tako, niko tacno nije znao sta se desilo. Ni ja, iako znam kako je pocelo. Ali,
dalje od toga, sve mi je tamno.

Upitao sam Sehagu, kad sam mu cestitao Bajram, gdje je sklonjen Ramiz.

Pogledao me ostro, kao neprijatelja, i prezrivo, kao budalu.

- Odakle bih ja znao? Zasto mene pitas!

Vidio sam koliko sam zaista glup, i koliko sam im nedorastao.

A ne bih Sehagu ni pitao da me Osman Vuk nije zaobilazio kao da sam sugav, i
kao da me nikad u zivotu nije sreo, ili je cuo o meni samo najgore.

Sve sam domisljao sam. Dobro, Sehaga je dao pare, a Osman je platio ljude,
ko zna kakve, stare ratnike, hrabre a siromasne, ili hajduke iz sume, ili
razbojnike, ili zlikovce koji se niceg ne boje kad treba da dodju do novca. Onda
je priredio veselje u Zajkinoj mejhani, s velikim drustvom, sa sviracima, s
Mahmutom koji ce sve pricati, sa sejmenima koji su cijelu noc nailazili i castili
se, s pasvandzijama, s pijanicama, s nocnim sovama, i ostao je od sumraka do
zore. Svi to mogu potvrditi, i oprati ga svake sumnje, ako bi nekome palo na
um da posumnja u njega.

Ali, koga je potplatio u tvrdjavi? Strazara? Ali strazar nije vazan, i mogao je
bas te noci ne biti na kapiji, a i da je bio, nikoga ne bi smio pustiti bez
dizdarove dozvole. Ne, nije on, a udarac po glavi dobio je besplatno.

Onda je dizdar? Njegova mala plata i dosadna sluzba, jer nikad ne smije
napustiti tvrdjavu, sigurno su dozlogrdili starom ratniku, i mogao je pristati na
sve, ako bi mu pristojna nagrada omogucila da se rijesi tvrdjave, u kojoj je
zivio kao i zatvorenici. A mogao je i da se ozeni, da okusa ono sto su svi ljudi
cinili, a sto on nije mogao. Nije morao znati ljude koji ce doci, i sigurno je
govorio iskreno da su mu bili nepoznati i da ih nikad nije vidio. Dogovarajuci se
s Osmanom, vjerovatno je zelio da otmica bude ubjedljiva, i prisitao je, ne,
zahtijevao je da ga otmicari udare, ne bas prejako, malo, koliko da se moze
opravdati. Ali, zasto su ga udarili onako krvnicki? Da li im ruka ne zna za malo,