Page 99 - Meša Selimović - Tvrđava
P. 99

Uhvatio me ispod ruke, i poveo u drugu, praznu sobu. Nije se bojao da sa
            dzamijske predikaonice govori glasno o cemu se drugi ne usudjuju ni da misle,
            a o sebi je mogao samo da sapce, bez moguceg treceg, ako bi se uspavani
            Seid Mehmed slucajno probudio.

            Ima prijatelja, rekao je tiho, i ne jednog, drago mu je kad ih stice, zao kad
            ostavlja, i nijednog ne zaboravlja, s njima je sigurniji. I nas dvojica bismo
            mogli postati prijatelji, ali bi volio da se promijenim, da postanem covjek, sto i
            jesam, ali nemam hrabrosti da to i pokazem. Mogao bi da me zavoli i ovakvog,
            dobrog i bespomocnog, ali ne bi mogao i da me postuje. A to je polovicno
            prijateljstvo.

            Ima i djevojku, veoma je voli, i zao mu je sto mora na duze vrijeme da se
            odvaja od nje, i tako se njihova ljubav pretvara u stalno cekanje. Ali da nije
            tako, on ne bi bio ono sto jest. A ako bi sve napustio, i vratio se u svoje
            mjesto, da bude ucitelj, da u basti uzgaja ruze ili sadi krompir, ne bi bio vise
            sposoban ni za pravu ljubav, i mozda bi nju okrivio sto se odrekao svoga sna.
            Sve joj je to rekao, i ostavio da sama bira. Izabrala je cekanje. Tesko je, a
            opet lijepo.

            Kad se uvece vrati iz dzamije, zatvori oci i, zamisljajuci je u svojoj sirotinjskoj
            sobi, prica joj sta je govorio ljudima, i kako su ga oni zeljno slusali. (A ja sam
            ruzno pomislio, iako me dirnula ta mladicka nevinost, da bi ta daleka djevojka,
            umorna od cekanja, mogla s nekim blizim i obicnijim mladicem da sapuce u
            noci o blizim i obicnijim stvarima nego sto je bezizgledna borba za sirotinjsku
            srecu.)

            Ima i porodicu, majku, udovicu, udatu sestru, i brata, kovaca, koji zivi s
            majkom. Otac mu je poginuo u dubickoj vojni, a on se u Al Azharu izdrzavao
            poducavajuci bogate a glupe djake. Nagutao se tada gorcine, pretrpio dosta
            ponizenja, nagledao se bogataskog bijesa i sirotinjske muke, i uvidio kako je
            svijet ruzno uredjen.

            Znao je to, doduse, i ranije, jer za to ne treba mnogo pameti, ali je svoj zivotni
            put saznao odjednom, u trenu, kao da ga je munja obasjala. Sve mu je otkrio
            jedan dervis hamzevijskog reda. Upravljaci nisu potrebni, ni vladar, ni drzava,
            sve je to nasilje. Dovoljni su ljudi koji se dogovaraju o svemu, obicni ljudi, koji
            obavljaju svoje poslove, i ne zele da vladaju nad drugima, a ne daju da iko
            vlada nad njima, i dovoljna je bozija milost koja ce im pomoci. Dervisa su ubili,
            ali su njegove rijeci ostale u njemu. Sve, osim bozije milosti: ljudima je
            dovoljno ono sto sami medju sobom mogu da urede.

            Dobro mu je, jer drukcije ne moze. Nije uvijek lako, ali se vec navikao na
            teskoce, grdnje ga se ne ticu, zatvor je obicna nevolja, batine su neugodne, ali
            mlad je, izdrzi. Teze je kad misli na majku, brata, djevojku, na toplinu kucne
            vatre i obicnog razgovora koji ne pamti godinama. Ali odbacuje od sebe te
            misli, ne dozvoljava sebi slabost.
   94   95   96   97   98   99   100   101   102   103   104