Page 184 - Ateološka rasprava - Mišel Onfre
P. 184

Za posthrišćanski laicitet. Prevaziđimo, dakle, laicitet, još
        suviše prožet onim protiv čega hoće da se bori. Bravo za ono što
        je bio, pohvala njegovim minulim borbama, dižemo čašu za ono
        što mu dugujemo. Ali idimo napred dijalektički. Borbe danas i sutra
        traže novo oružje, bolje skovano, efikasnije, oruđe ove epohe. Još
        jedan  napor, dakle,  da  bi  se  dehristijanizovala  etika,  politika  i
        ostalo. Ali i laicitet koji bi dobio da se još više emancipuje od judeo-
        hrišćanske  metafizike  i  koji  bi  zaista  mogao  poslužiti  u
        predstojećim ratovima.
              Jer, izjednačujući sve religije i njihovo negiranje, kako na to
        poziva  laicitet  koji  danas  trijumfuje,  jamči  se  za  relativizam:
        jednakost između magijske i racionalne misli, između priče, mita i
        argumentovanog  govora,  između  govora  čudotvorne  moći  i
        naučnog  mišljenja,  između  Tore  i  Rasprave  o  metodi,  Novog
        zaveta i Kritike čistoga uma, Korana i Genealogije morala. Mojsije
        vredi koliko Dekart, Isus kao Kant i Muhamed kao Niče...
              Jednakost između jevrejskog vernika, ubeđenog da se Bog
        obraća njegovom pretku da bi mu poverio svoj izbor, i - da bi to
        učinio,  otvara  mu  more,  zaustavlja  Sunce itd.  -  i  filozofa  koji
        postupa  po  principu  hipotetično-deduktivne  metode?  Jednakost
        između vernika ubeđenog da je njegovog junaka rodila devica, da
        ga  je  razapeo  Pontije  Pilat,  da  je  vaskrsao  trećeg  dana, da  od
        tada spokojno  živi  sedeći  zdesna  od  oca  -  i  mislioca  koji
        razgrađuje  fabrikovanje  verovanja,  pravljenje  jednog  mita,
        stvaranje priče? Jednakost između muslimana uverenog da mu
        piti vino i jesti svinjsko pečenje definitivno zabranjuje pristup u raj
        dok mu ubistvo nevernika naprotiv širom otvara rajska vrata  - i
        krajnje savesnog analitičara koji, po pozitivističkom i empirijskom
        principu,  dokazuje  da  monoteističko  verovanje  vredi  koliko i
        verovanje  dogonskog  animiste  koji  smatra  da  se  duh njegovih
        predaka vraća u obliku lisca? Ako je tako, prestanimo da mislimo...
              Ovaj relativizam je štetan. Ubuduće, pod izgovorom laiciteta,
        svi diskursi podjednako vrede: zabluda i istina, pogrešno i tačno,
        fantastično i ozbiljno. Mit i priča mere koliko i razum. Magija vredi
        koliko i nauka. San koliko i java. Međutim, svi ti diskursi ne vrede
        podjednako:  oni iz  neuroze,  histerije  i  misticizma  potiču  iz
        drugačijeg sveta  od  diskursa  pozitiviste.  Kao  god  što  ne  treba
   179   180   181   182   183   184   185   186   187   188   189