Page 187 - Ateološka rasprava - Mišel Onfre

određuju politeisti, deisti, heterodoksni hrišćani - Epikur, Rable,
Hobs na omotu sa Sadom, Ničeom i Sartrom! - uvod u kome
autor pokušava da razmišlja o ateizmu vredelo bi preskočiti a
ostatak knjige smatrati kataloškim listićima koje on slaže, polazeći
od kojih čovek može sam da izabere šta će čitati. Shvatiti
kao zbirku kataloških listića koje treba probrati...

2

Bog je mrtav, a tako? Da bi se proverili uslovi tog ubistva,
Niče, naravno, i čuveni paragraf 125 - „L’insensé” - iz Gaisavoir.
Čitati takođe Ecce homo i L’Antéchrist u „Oeuvres”, dva toma
(Bouquins, Laffont, 1993). Da bi se našla ova maturska tema za
završne razrede - „Bog je mrtav, onda je sve dopušteno” -
(Dostoïevski, Les frères Karamazov, Pléiade).
Pošto nema dobre istorije ateizma, koju tek treba napisati,
čitaćemo dva filozofska pristupa ovom pitanju: najpre Žak-Ž.
Natanson (Jacques-J. Natanson, La mort de Dieu. Essai
sur l’athéisme moderne, PUF, 1975). Autor daje jasno i
inteligentno štivo o pitanjima koja se odnose na ateizam,
informaciju, analizu i komentar. Osam stranica bibliografije. Zatim,
i u istom duhu: Dominik Folšid (Dominique Folschied, L’esprit de
l’athéisme et son destin, La Table ronde, 1991). Niče i Dostojevski
su tu naveliko analizirani.

3

O antifilozofiji i njenoj suprotnosti. Ovaj pojam je
objašnjen u jedinom delu koje je, čini mi se, posvećeno ovom
pitanju: Diddje Maso (Didier Masseau, Les ennemis des
philosophes. L’antiphilosophie au temps des Lumieres, Albin
Michel). Jezuiti, jansenisti, apologisti, borbeni katolici manifestuju
u jeku XVIII veka mržnju prema filozofima - Rusou, Volteru, Didrou
– i mržnju prema filozofiji. Istoriografija je ugladila ovaj vek da bi
od njega načinila isključivo Vek prosvećenosti, zaboravljajući da
postoji s jedne strane hrišćanska, osvetnička, militantna
i polemička tradicija, a sa druge oni koje ću nazvati