Page 183 - Ateološka rasprava - Mišel Onfre

što dolazi s neba nije poništeno već ponovo prilagođeno
za zemlju. Sveštenik i crni husar Republike se bore, ali konačno
se bore za u suštini sličan svet.
Priručnici o moralu u republikanskim školama uče da je
porodica odlična, uče o vrlinama rada, o potrebi da se roditelji
poštuju i starijima ukazuje čast, o opravdanosti nacionalizma,
patriotskim obavezama, nepoverenju prema čulnosti, telu i
strastima, lepoti manuelnog rada, pokoravanju političkoj vlasti,
obavezama prema sirotinji. Šta bi tu imao da prigovori seoski
sveštenik? Rad, Porodica, Otadžbina, laičko i hrišćansko sveto
trojstvo.
Laička misao nije dehristijanizovana misao već imanentno
hrišćanska. Sa racionalnim i više pojmovnim jezikom,
kvintesencija judeo-hrišćanske etike i dalje traje. Bog napušta
nebo da bi se spustio na zemlju. On ne umire, ne ubijaju ga, ne
sklanjaju ga, prilagođavaju ga polju čiste imanentnosti. Isus ostaje
junak oba pogleda na svet, od njega se traži samo da skloni svoj
oreol, da izbegne taj razmetljivi znak...
Otuda jedna relativistička definicija laiciteta: dok episteme
ostaje judeo-hrišćanska, ponaša se kao da religija ne prožima, ne
napaja svesti, tela i duše. Govorimo, mislimo, živimo, radimo,
sanjamo, maštamo, jedemo, patimo, spavamo, začinjemo kao
judeo-hrišćani, obrazovani u dve hiljade godina biblijskog
monoteističkog kalupljenja. Prema tome, laicitet se bori da
omogući svakome da misli šta hoće, da veruje u svog boga, samo
da to ne saopštava javno. Ali, Hristova laicizovana religija javno
vodi kolo...

Nikakve teškoće, u tom slučaju, da se u savremenoj
Francuskoj republici potvrdi jednakost Jevrejina, hrišćanina,
muslimana, ali i budiste, šintoiste, animiste, politeiste ili agnostika
i ateiste. Sve može zaista ostaviti utisak da jedno vredi koliko i
drugo dok ostaje u savesti i prisnosti svesti, pošto spolja, u javnom
životu, okviri, oblici, snage, to znači ono bitno - etika, politika,
bioetika, pravo - ostaje judeo-hrišćansko.

12