Page 219 - Ateološka rasprava - Mišel Onfre

- I da i ne. Ateizam je samo deo onog što sam danas. Deo
jedne velike celine, a ta velika celina je pobuna. Boravak
u internatu kod salezijanskih sveštenika napravio je od
mene buntovnika, dakle, ateistu. To je od mene načinilo nekog
ko ne podnosi vlast. Ne podnosim vlast. Ne podnosim nepravdu,
ne podnosim naređenja. Ne podnosim da mi kažu: “Moraš da
uradiš ovo, ne smeš ono.” Zato ne podnosim hrišćanstvo koje mi
govori da ne smem da radim ovo, niti ono. Hrišćanstvo ima mnogo
zabrana, a sve to iz glupih razloga. Zašto ne bih masturbirao ako
to želim, ili proveo noć sa ženom koja mi se sviđa, popio malo više
vina, ako to želim, jeo s uživanjem, a da me pri tom ne optužuju
da sam počinio greh kao što je blud ili alavost. Odbijam takve
zabrane. Dakle, ja sam usput ateista, ali globalno sam anarhista,
a pošto sam anarhista, onda sam i ateista.

Kako ste u celoj toj situaciji postali filozof?

- Evo jedne od hipoteza. Sa deset godina sam ušao u pakao.
To sirotište je pravi pakao. Na tom mestu ne vole pamet. Ja sam
kod salezijanaca, a to je crkveni red u kojem se fabrikuju ljudi koji
će se baviti manuelnim zanatima. Sećam se da su na tom mestu
vladali nasilje i brutalnost - imali ste pedofiliju, podlost, prljavštinu,
hladnoću, lošu hranu. Tu su samo dečaci, nema žena. Sve je
zastrašujuće.
Ali, imali su biblioteku i u njoj knjige... Sećam se da sam
jednog dana otvorio jednu knjigu. Bio je to Starac i
more. Odjednom osećam to more, penu talasa, čujem zvuk
vesala, prisustvujem lovu na sabljarku... Uzbuđen sam.
Naprosto sam se otisnuo. Knjiga mi odjednom pruža priliku da
napustim taj pakao. Zaklopim knjigu, pakao se vraća. Otvorim je,
pakao nestaje. To je prava čarolija. Knjige su za
mene predstavljale istinski spas.