Page 38 - Alhemičar

Младић се још понадао да су се случајно изгубили.
Одлучио је да остане на истом месту надајући се да ће
се онај вратити. Нешто мало касније, неки тип се попе
на једну од оних кула и поче да пева; сви који су се ту
затекли клекнуше на колена, почеше да ударају челом о
земљу, такође певајући. После тога, попут мрава,
почеше да расклапају шатре и да одлазе.
И сунце је почело да одлази. Младић је дуго гледао
сунце све док се није сакрило иза белих кућа које су
окруживале трг. Паде му на памет да кад се сунце тог
јутра рађало, он је још био на другом континенту, био је
пастир и имао је шездесет оваца, као и сусрет заказан с
једном девојком. Јутрос је знао све шта ће се десити док
буде ходао пољима.
Међутим, сада, када је сунце залазило, он се налазио
у једној другој земљи, где чак није могао да разуме ни
језик којим се говорило. Више није био пастир и није
имао ништа, чак ни новца да се врати натраг и све
почне из почетка.
TСве то између изласка и заласка сунцаT, помисли
младић. И сажали се на себе, јер понекад се ствари у
животу мењају за трен ока, пре него што човек стигне
да се навикне на њих.
Срамота га је било да заплаче. Никада није плакао
ни пред својим овцама. Међутим, пијачни трг је био
празан, а он се налазио далеко од отаџбине.
Младић је заплакао. Заплакао је, јер је Бог био
неправедан и на тај начин је узвраћао особама које су
веровале у своје снове.
TДок сам био с овцама, био сам срећан и свуда око себе
ширио сам ту срећу. Чим би ме неко угледао, лепо би ме
примио. Али сада сам тужан и несрећан. Шта ћу сад?
Бићу пун горчине и нећу имати поверења у људе, јер ме је
један човек издао. Мрзећу све оне који су пронашли
скривено благо, јер ја своје нисам пронашао. И стално ћу

38