Page 63 - Alhemičar
P. 63
TШто се више човек приближава сну, утолико више
Лична Легенда постаје истински разлог постојањаT,
помисли младић.
•
Караван је кренуо према западу. Путовали су током
раног јутра, застајали кад би сунце највише припекло, а
настављали пут када би почело да се смркава. Младић
је ретко разговарао с Енглезом, који је највише времена
проводио задубљен у своје књиге.
Онда је почео у тишини да посматра ход животиња и
људи кроз пустињу. Сада се све много више
разликовало од дана када су кренули: тог дана владала
је збрка и вика, плач деце и граја животиња су се
мешали с нервозним заповестима водича и трговаца.
У пустињи, међутим, само је владао вечити ветар,
тишина и топот животиња. Чак су и водичи ретко
разговарали између себе.
– Много пута сам прошао преко овог песка – рече
неки камилар једне ноћи. – Али пустиња је тако велика,
а хоризонт толико далеко да се људи осећају мали и
зато им није до приче.
Младић је схватио шта је камилар хтео да каже, иако
никад раније није крочио у пустињу. Увек док је
посматрао море или ватру био је у стању да сатима
ћути, не мислећи ни на шта, загњурен у неизмерну
величину и снагу елемената.
TНаучио сам с овцама и научио сам са кристаломT,
помисли он. TТакође могу да научим и с пустињом. Она
ми изгледа и старија и мудријаT.
Ветар никако није престајао. Младић се сетио дана
када је осетио тај исти ветар седећи на тврђави у
Тарифи. Можда је он и сада лагано миловао руно
63