Page 64 - Alhemičar

његових оваца које су настављале потрагу за храном и
водом по пољима Андалузије.
TТо више нису моје овцеT, рече он сам себи не осећајући
никакву чежњу. TМора да су се већ навикле на неког новог
пастира а мене потпуно заборавиле. То је добро. Ко је
навикао да путује, као овце, зна да увек треба кренути
једног данаT. Затим се присетио трговчеве ћерке,
помисливши како се сигурно већ удала. Можда и за
продавца кокица или за неког пастира који је такође
умео да чита и прича чудесне приче; на крају крајева,
он сигурно није био једини. Али његово предосећање га
је импресионирало: можда је и он почео да учи тај
Универзални Језик који зна прошлост и садашњост свих
људи. „Предосећања“, како је његова мајка имала
обичај да каже. Младић је почео да схвата да су
предосећања брза урањања душе у ту Универзалну
струју живота, у којој је историја свих људи међусобно
повезана, тако да можемо све знати, јер све је записано.
TМактубT, рече младић сетивши се Продавца
Кристала.

Пустиња се местимично састојала од песка, а
местимично од камења. Кад би караван наишао на неку
стену, он би је заобишао; уколико би наишли на неки
камењар, заобилазили су га у великом луку. Уколико би
песак био превише ситан за камиља копита, тражили су
места где је био чвршћи. Понекад би тло било
прекривено сољу, на месту где је некада вероватно
постојало језеро. Онда би животиње почеле да стењу и
камилари су сјахивали и извлачили их из песка. Терет
би пребацивали на сопствена леђа, и пошто би прешли
преко несигурног терена, поново би товарили
животиње. Уколико би се вођа каравана разболео или
умро, камилари су бацали коцку и тако бирали новог
вођу.

64