Page 111 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Pukovnik Haus je pripremio teren da za sledećeg predsednika na izborima 1912. bude izabran
Vudrou Vilson. Vilson je bio učenik pukovnika Hausa. Usvajao je misli svoga mentora u toj meri da je
kasnije jednom prilikom izjavio kako su „Hausove i moje misli jedno”.
Vilson je zbunjujuća ličnost, neka vrsta enigme onog doba. Priznao je da postoji velika zavera, a
ipak se povezao s njom. Napisao je: „Postoji negde sila koja je toliko organizovana, toliko tajanstvena, toliko
oprezna, toliko povezana, toliko potpuna i toliko ubedljiva, da je bolje ne govoriti glasno o njoj kada je
11
napadaš.”
Gospodin Vilson nije označio Slobodne zidare kao silu o kojoj je govorio, nego je, štaviše, bio i
12
njihov član.
Haus je svoju knjigu poklonio mnogim ljudima. Jedan od njih je bio i Frenklin Delano Ruzvelt,
takođe mason, koji je izjavio da je knjigu pročitao sa velikim interesovanjem.
Haus je bio izuzetno važna osoba tokom Vilsonovih godina. Jednom prilikom je svome biografu
Čarlsu Sejmuru (Charles Seymour) rakao: „Tokom poslednjih petnaest godina bio sam u blizini centra stvari,
iako je svega nekolicina ljudi posumnjala u to. Ni jedan značajan stranac nije došao u Ameriku a da nije
13
razgovarao sa mnom. Bio sam blizak s pokretom koji je nominovao Ruzvelta.”
Nije, dakle, Mendel Haus stvorio samo Vudrou Vilsona, već je učestvovao i u promovisanju
Frenklina Ruzvelta kao predsednika Sjedinjenih Država.
Znači, on je postao „tajna sila” koja je stajala u pozadini Vilsona i Ruzvelta, upravo ono što se lik
iz njegove mašte, senator Selvin, nadao da će postati.
Drugi zastupnik Rotšildovih interesa, Dž. P. Morgan, pripremao se za sledeći korak, po shemi
koja je napravljena u cilju stvaranja centralne američke banke. Morgan je početkom 1907. boravio pet
meseci u Evropi, često putujući između Pariza i Londona, sedišta dvaju ogranaka bankarske porodice
Rotšild.
Morgan je očigledno bio u Evropi zato što je doneta odluka da upravo on podstakne bankarsku
paniku u Americi. Čim se vratio, počele su da se šire glasine da je Nikerboker banka (Knickerbocker Bank)
iz Njujorka nesolventna. Ljudi koji su imali uloge u toj Banci su se uplašili, jer su mislili da je Morgan,
najpoznatiji bankar toga doba, možda u pravu. Počela je panična navala na Banku. Morgan je bio u pravu (ta
Banka, kao uostalom ni jedna druga na svetu, nije bila u stanju da momentalno isplati sve uloge). To je
izazivalo navale i na druge banke, i panika 1907. godine bila je potpuna. Odmah je u dejstvo stupila i
propaganda, tvrdeći da se više ne može verovati bankama koje imaju ovlašćenja od pojedinih država
Federacije. Potreba za centralnom bankom postala je očigledna, bar je takvo bilo obrazloženje zaverenika.
Istoričar Frederik Luis Alen (Frederic Lewis Allen), pišući za časopis „Lajf”, bio je svestan ove
igre. Napisao je: „... pojedini hroničari došli su do genijalnog zaključka da je Morgan iskoristio nestabilne
uslove tokom jeseni 1907. da bi pripremio paniku, kojom je zatim mudro rukovodio, tako da je uništio
14
rivalske banke a učvrstio nadmoć banaka u svojoj orbiti.”
Vudrou Vilson, koji je 1907. bio predsednik Prinston univerziteta, obratio se narodu Amerike sa
ciljem da odagna svaku krivicu koja bi mogla da padne na Morganova pleća. Rekao je: „Sve ove neprilike
mogu se izbeći ukoliko naimenujemo komitet sastavljen od šestorice ili sedmorice ljudi okrenutih ka opštem
15
dobru, kakav je recimo Dž. P. Morgan, koji bi vodili poslove ove zemlje.”
Vilson je, znači, želeo da se državni poslovi predaju u ruke osobi koja je i izazvala čitavu
pometnju: Dž.P. Morganu!
Glavna stvar u svim objašnjenjima uzroka panike iz 1907. bila je da je Americi potrebna banka
koja bi sprečila zloupotrebe bankara sa Vol strita. „Jedan događaj je konačno ubedio Kongres u potrebu bolje
kontrole bankarskog sistema: panika iz 1907. Kada se stišala, počela je da raste agitacija za nacionalni
16
bankarski sistem.”
Narod Amerike, koji je trpeo tokom Revolucije, rata iz 1812, u borbama između Džeksona i
Druge banke, u Građanskom ratu i bankarskim panikama iz 1873. i 1893, i konačno u panici 1907, na kraju
je doveden do tačke kada je morao da prihvati rešenje koje su mu nudili oni koji su sve ove nedaće i izazvali:
međunarodni bankari.
To rešenje je bilo - centralna banka.
Osoba koju su bankari nametnuli da predloži zakonski akt o centralnoj banci bio je senator iz Rod
Ajlenda Nelson Oldrič (Nelson Aldrich), mason i deda po majci braće Rokfeler, Dejvida i Nelsona (David
and Nelson Rockefeller). Bio je naimenovan u Nacionalnu monetarnu komisiju i zadužen „da napravi probnu
studiju o finansijskom poslovanju pre nego što se formuliše zakonski predlog o bankarskoj i novčanoj re-
formi.”

111