Page 113 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

im je na dohvat ruke, a jedina prepreka bio je Vilijem Hauard Taft.
Zaverenicima je bio potreban neko ko bi Taftu odneo glasove, pa su naterali Teodora Ruzvelta da
se kandiduje kao nezavisni kandidat i da bude protiv Vilsona i protiv Tafta. Prema njihovim računicama,
Ruzvelt bi svom kolegi republikancu uzeo taman toliko glasova koliko bi Vilsonu bilo dovoljno da odnese
pobedu. (Vilson se, naravno, saglasio da potpiše zakonski akt o uspostavljanju Federalnih rezervi, ukoliko
postane predsednik.)
Ovu strategiju potvrdio je i Ferdinand Lundberg (Ferdinand Lundberg) u knjizi Šezdeset familija
Amerike. Napisao je:
,,I pored ogromnih suma koje su on, Frenk Mansi (Frank Munsey) i Perkins (Perkins) - dvojica
Ruzveltovih finansijera. tesno povezanih sa interesima Morgana - uložili u Ruzveltovu kampanju da bi
osigurali Taftov poraz, čini se da je opravdana sumnja da njih dvojica nisu bili preterano zainteresovani da
Ruzvelt pobedi. Naznaka da su Perkins i Mansi možda želeli da pobedi Vilson ili neko drugi od
demokratskih kandidata, osim Vilijema Dženingsa Brajana (William Jennings Bryan), delimično je
potvrđena činjenicom da je Perkins uložio veliku sumu novca u Vilsonovu kampanju. Ukratko, većina novca
19
u fondu za Ruzveltovu kampanju poticala je od dvojice Morganovih izvršilaca koji su želeli Taftov skalp.”
Taktika podele glasova, da bi se zaustavio očekivani pobednik, a da bi se kandidatu sa manje od
50 odsto glasova omogućilo da pobedi, često je primenjivana u Sjedinjenim Državama. Najočigledniji su
primeri prilikom nominacije Džordža Mek Gaverna (George McGovern) 1972. i izbori iz 1980, o kojima
ćemo govoriti u sledećim poglavljima.
U slučaju Mek Gaverna, na izborima za predsedničkog kandidata Demokratske partije 1972,
znalo se da on neće moći da dobije više od 30 do 35 odsto glasova protiv Hjuberta Hamfrija (Hubert
Humphrey), favorita te partije i predsedničkog kandidata 1968. godine. No, ipak, bilo je važno (iz razloga
koji ćemo navesti kasnije, u drugom kontekstu) da Mek Gavem dobije nominaciju. Da bi postigli cilj,
demokrati su svojim glasačima ponudili mnogo kandidata različitih profila. Oni su bili predviđeni da
Hamfriju otkinu deo glasova i tako omoguće Mek Gavernu da pobedi sa svega 30 do 35 odsto ukupnih
glasova i dobije nominaciju Demokratske partije.
Ta strategija je delovala.
Mek Gavern je osvojio nominaciju uprkos tome što je Hamfri bio favorit.
Izbori 1912. godine su prošli. Tri kandidata: Taft, Vilson i Ruzvelt čekali su rezultate.
Kada su glasovi prebrajani, ispostavilo se da je pobedio Vilson, sa 45 odsto glasova. Ruzvelt je
bio drugi, sa nešto malo više glasova od Tafta koji je bio tek treći. Interesantno je, međutim, da su Ruzvelt i
Taft zajedno dobili 55 odsto glasova (uglavnom, očigledno, republikanskih glasova), što bi bilo dovoljno da
se Vilson porazi, da je imao samo jednog kandidata, Tafta.
Zavera je delovala. Vilson je bio izabran i inaugurisan januara 1913. godine. Sada je mogao da
potpiše Zakon o federalnim rezervama, pošto prođe glasanje u Senatu i Kongresu. Tako je i bilo. Decembra
1913, Vilson potpisuje ovaj Zakon.
Šta je narod Amerike dobio od Sistema federalnih rezervi?
Sistem je odštampao jednu knjižicu pod nazivom „Sistem federalnih rezervi, njegova svrha i
funkcija”, koja se koristi na koledžima da se studentima objasne aktivnosti Sistema. Posebno onima koji
studiraju ekonomiju i bankarstvo.
Knjižica objašnjava da su Federalne rezerve: „jedan efikasan monetarni mehanizam koji je
neophodan... naciji... Funkcionisanje Federalnih rezervi pospešuje protok novca i kredita koji omogućavaju
20
stalan ekonomski rast, stabilan dolar i dugotrajni balans u našim međunarodnim plaćanjima.”
(Na ovom mestu trebalo bi postaviti Sistemu federalnih rezervi pravo pitanje: pošto nemamo
„stalan ekonomski rast, stabilan, dolar i dugotrajni balans u međunarodnim plaćanjima”, što je bila američka
istorija sve do stvaranja Sistema, zašto mu se dozvoljava da i dalje deluje?
Bilo bi sasvim normalno da Sistem sa tako žalosnim rezultatima u poslednjih sedamdeset godina
bude ukinut bez odlaganja.
Da li je, možda, Sistem stvoren da osigura da Amerika ne može imati „ stalan ekonomski rast,
stabilan dolar i dugotrajni balans u međunarodnim plaćanjima”?
Ili, drugim recima, Sistem je stvoren iz upravo suprotnih razloga od onih koji se serviraju
američkom narodu! Sistem deluje!)
Bilo je ljudi koji su se na vreme suprotstavljali Sistemu, i to obznanjivali u javnosti. Jedan od
njih je i kongresmen Čarls Lindberg, senior.
Kongresmen Lindberg je upozoravao Amerikance da akt o Federalnim rezervama „... uspostavlja
najgigantskiji trust na svetu. Kada predsednik bude potpisao ovaj akt, nevidljiva vlast novčane moći... biće

113