Page 112 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Tokom naredne dve godine, ova Komisija je putovala po Evropi i obilazila bankarske kuće, učeći
(navodno) tajne centralnih bankarskih sistema Evrope. (Mnogi veruju da su oni već znali sve tajne evropskih
bankarskih sistema!)
Odmah po povratku iz Evrope, novembra 1910, senator Oldrič se ukrcao na voz u Hobokenu
(Nju Džersi) i krenuo ka ostrvu Džekil u Džordžiji. Cilj mu je bio lovački klub na ostrvu Džekil, čiji je
vlasnik bio gospodin Morgan. Na tom mestu napisan je zakonski predlog koji će Americi doneti centralnu
banku.
U vozu, a kasnije i u Džordžiji, s Oldričem su bili:
A. Pajt Endrju (A. Piatt Andrew), pomoćnik sekretara finansija,
Frenk Vanderlip (Frank Vanderlip), predsednik Kun-Leb nacionalne siti banke iz Njujorka
(Kuhn-Loeb National City Bank),
Pol Varburg, partner u bankarskoj kući Kun-Leb i komp.,
Henri Dejvidson (Henry Davidson), stariji partner Dž. P. Morgana,
Čarls Norton (Charles Norton), predsednik Morganove Prve nacionalne banke Njujorka (First
National Bank of New York). i
Bendžamin Strong (Benjamin Strong), predsednik Morganove „Benkers trast kompanije”
(Bankers Trust Company).
Vagon kojim su ova gospoda putovala pripadao je senatoru Oldriču. Dok su boravili u
inostranstvu, bili su zakleti na tajnost i zahtevano je da se međusobno oslovljavaju samo po imenu.
Jedan od njih, gospodin Vanderlip, kasnije je obelodanio svoju ulogu u pisanju zakonskog
predloga koji je stvorio Sistem federalnih rezervi. U „Satrdej ivning postu” je napisao:
„... godine 1910. bio sam tajanstven i skrivao sam se kao neki zaverenik. Ne mislim da je
preterivanje ako o našoj tajnoj misiji na ostrvu Džekil govorim kao o prilici kada je stvorena koncepcija
onoga što će kasnije biti Sistem federalnih rezervi. Bilo nam je rečeno da zaboravimo naša prezimena. Dalje
nam je saopšteno da treba da izbegnemo zajedničku večeru u noći našeg odlaska. Instruirani smo da što
neprimetnije, jedan po jedan, dođemo na stanicu u Nju Džersiju, na obali Hadsona, gde nas je čekao spreman
privatni vagon senatora Oldriča, prikačen na začelju kompozicije koja je išla na jug. Kada smo se napokon
ukrcali u taj privatni vagon, počeli smo da se pridržavamo tabua koji se odnosio na naša prezimena. Znali
17
smo da ništa ne sme da procuri, jer će, u protivnom, naše vreme i naši napori biti uzaludni.”
Zapažate da zaverenici nisu želeli da narod sazna šta mu spremaju. Zakonski projekat nisu pisali
pravnici, već grupa bankara, uglavnom povezana sa čovekom odgovornim za događaje iz 1907: sa Dž. P.
Morganom.
Oni su imali još jedan problem. Morali su „da izbegnu ime Centralna banka, pa su iz tog razloga
stvorili Sistem federalnih rezervi. Njega će posedovati privatna lica koja će izvlačiti profit iz vlasništva nad
deonicama i kontrolisati izdavanje novca u državi. Sistem će pod svojom komandom imati sve finansijske
resurse u državi i biće u stanju da mobiliše pod hipoteku stavi Sjedinjene Države i da ih gurne u velike ratove
18
na tuđoj teritoriji.”
Da bi obmanuli Amerikance, zaverenici su podelili Sistem federalnih u dvanaest okruga, tako da
narod ne bi govorio o centralnoj banci. Činjenica da tih dvanaest okruga imaju jednog direktora, nazvanog
predsedavajućim Federalnih rezervi, očigledno nije smatrana relevantnom.
Jedini čovek na ostrvu Džekil koji nije bio bankar, bio je Nelson Oldrič, ali se sa sigurnošću može
smatrati bogatim čovekom, koji je bio u mogućnosti da pokrene sopstvenu banku. Kada je ušao u Senat
1881, njegovo bogatstvo je iznosilo 50 000 dolara, a kada ga je napustio 1911, imao je 30 miliona dolara.
Sada, kada je zakonski predlog o stvaranju centralne banke bio napisan, bio je potreban
predsednik koji neće staviti veto pošto predlog prođe u Kongresu i Senatu. Predsednik je tada bio Vilijem
Hauard Taft, izabran 1908. On je rekao da će staviti veto ukoliko taj zakon stigne na njegov sto za potpis.
Pripadao je Republikanskoj partiji i bilo je gotovo sigurno da će biti drugi put izabran 1912. godine.
Zaverenici su morali da ga pobede, pa su pokušali da nametnu bivšeg predsednika Teodora
Ruzvelta kao kandidata Republikanske partije na izborima. To nije prošlo i Taft je dobio novu nominaciju
republikanaca, a zaverenici su se okrenuli Demokratskoj partiji i njenom kandidatu Vudrou Vilsonu.
Uskoro su, međutim, Vilsonovi mentori shvatili da njihov favorit neće dobiti dovoljno glasova da
bi mogao da porazi Tafta. Prema ispitivanjima javnog mnjenja, Taft je trebalo da porazi Vilsona s 55 odsto
prema 45 odsto glasova.
Ovo je izazvalo pravu pometnju među pristalicama Zakona o Federalnim rezervama, koji ne bi
stupio na snagu ukoliko bi Taft bio ponovo izabran. Cilj zbog kojeg su podsticali ratove i izazivali krize bio

112