Page 115 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

je sledećih 575, od preostalih 5.480 banaka, sa depozitom većim od 70 milijardi dolara, dalo neke indikacije
26
o svojim namerama da se povuku.”
A februara 1980. javljeno je da je ,,U toku poslednjih četiri meseca 69 banaka otišlo iz Federalnih
rezervi, odnoseći sa sobom sedam milijardi dolara depozita. Još 670 banaka, s kapitalom od 71 milijardu
27
dolara, izrazilo je želju da napusti Sistem.”
Ovaj egzodus iz Sistema morao je da se zaustavi, tako da je 1980. Kongres usvojio Akt o
monetarnoj kontroli, koji Federalnim rezervama daje kontrolu nad svim novčanim institucijama, bile one ili
ne prethodno članice samog Sistema.
No, u svakom slučaju, Sistem je posle svog nastanka 1913. godine bio u poziciji da Vladi
pozajmljuje velike količine novca. Prva prava mogućnost za tako nešto pružila se samo nekoliko godina
kasnije, za vreme Prvog svetskog rata.
Sledeća tabela pokazuje koliko novca je Sistem pozajmio Vladi Sjedinjenih Država tokom rata:

GODINA PRIMLJENO: POTROŠENO: VIŠAK
(odnosno deficit):
1916. 761 731 30
1917. 1 101 1954 -853
1918. 3 645 12 677 -9 032
1919. 5 139 18 493 -13 363
1920. 6 649 6 358 291
(zaokruženo, u milionima dolara)

Tabela pokazuje koliki dug je akumulirala vlast u periodu od 1916-1920. godine. Ovaj novac je
pozajmljen od Federalnih rezervi, koje su „... uživale kamatu na sav pozajmljeni novac koji su stvorile ni iz
28
čega.”
Pored mogućnosti da pozajmljuje uz kamatu, Sistem federalnih rezervi ima i mogućnost da kreira
ekonomske cikluse putem povećavanja i smanjivanja količine novca i kredita. Prva mogućnost za tako nešto
pružila mu se 1920 godine. Tada je Sistem izazvao krizu koja je dobila naziv „Panika iz 1920.”
Kongresmen Lindberg je video da je ova kriza bila plod pažljivog planiranja. Godine 1921. je
napisao knjigu Ekonomski škripac, u kojoj kaže sledeće: „Pod dejstvom Akta o federalnim rezervama, panike
se stvaraju veštački; ova sadašnja je prva koja je stvorena naučnim metodama i koja se odvijala kao neka
29
matematička formula.”
Proces je delovao na sledeči način: Sistem je povećao količinu novca u opticaju (od 1914. do
1919. ona se gotovo udvostručila). Mediji su zatim ohrabrivali Amerikance da pozajmljuju velike količine
novca sa odloženim plaćanjem.
Kada je novac velikim delom otišao u zajmove, bankari su onda smanjili količinu novca u
opticaju i počeli da uteruju dugove. Celokupni proces izložio je senator Robert L. Oven, predsedavajući
Senatskog bankarskog i novčanog komiteta, i sam bankar. Napisao je:
„Početkom 1920. farmeri su bili izuzetno prosperitetni. Otplaćivali su svoje hipoteke i kupovali
mnogo zemlje. Na insistiranje vlasti, pozajmljivali su novac da bi to plaćali - a onda su bankrotirali iznenad-
nim skraćivanjem kredita koje se odigralo 1920. Ono što se tada dogodilo upravo je obrnuto od onog što je
trebalo uraditi. Umesto da likvidiraju prekomerne kredite nastale u ratnim godinama, bankari Federalnih
rezervi su učinili nešto drugo. Sastali su se tajno, na sastanku koji nije bio otvoren za javnost, 16. maja 1920.
Bili su prisutni samo krupni bankari. Taj sastanak je rezultirao povlačenjem kredita (tako što je bankama na-
ređeno da opozovu nepodmirene zajmove). Sve to odrazilo se na smanjenje nacionalnog dohotka sledeće
godine za petnaest milijardi dolara. Milioni ljudi ostali su bez posla, a vrednost zemlje i rančeva opala je za
30
dvadeset milijardi dolara.”
Pored toga što su kupili velike količine zemlje od farmera za bagatelnu cenu, bankari su
pokupovali i manje banke koje nisu mogle da ispune uslove koje su postavile Federalne rezerve. Krupne
banke pokupovale su male koje su bankrotirale. (U „Panici iz 1920” bankrotiralo je 5 400 banaka.)
Jedna od glavnih meta bankara bio je Henri Ford (Henry Ford), proizvođač automobila.
„Uprkos inflaciji, Ford je naredio sniženje cena njegovih automobila, međutim, to nije bilo
dovoljno, pa je izvestan broj njegovih fabrika morao da bude zatvoren. Pronosili su se glasovi da se
pregovara o velikom zajmu. Ali Ford, koji je njujorške bankare smatrao lešinarima, bio je odlučan da im ne
padne u ruke... Bankari su se redali, nudeći svoju 'pomoć' zbog koje bi morao da se odrekne svoje
nezavisnosti. Gospodinu Fordu je igra bila potpuno jasna. Predstavnik jedne banke pod kontrolom Morgana

115