Page 30 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Ovo je samo proširenje marksizma za jedan korak: rezultat je isti. Vlasništvo, kao i ranije, preraspodeljuje
vlast. Šokantno je to što je ova nova misao došla iz pera Vilijema F. Baklija (William F. Buckley), koji bi se
teško mogao označiti kao Marksov sledbenik. No njegova namera je ista kao i Marksova: korišćenje vlasti u
cilju preraspodele potrošne robe i kapitalnih dobara.
Nešto drugačiji metod preraspodele od strane vlasti predložio je još jedan viđeniji „konzervativni
desničar”. Njegov predlog nazvan je „negativnim porezom na prihod”. Prema ovoj ideji, oporezivanje
prihoda bio bi metod redistribucije bogatstva. Predloženo je da pojedinci siromašnog statusa prikažu svoje
stanje na formularu za prijavu prihoda, da bi vlast mogla da uzme deo poreza od bolje stojećih građana i da
ih preraspodele tom sloju siromašnijih u vidu poreskog „refundiranja”. Ovakav način sigurno bi zadovoljio
sve one koji bi želeli da vlast sprovodi raspodelu putem poreza i taksa, ali koji ne bi želeli da se otvoreno
zalažu za marksističku „levicu” koja otvoreno brani marksizam. Znači, ukoliko nekome smeta to što ga
mogu proglasiti marksistom, on nalazi oduška u podržavanju predloga koje iznose pojedinci s
„konzervativne desnice”, kao što je profesor Milton Fridman (Milton Friedman), „ekonomist slobodnog
preduzetništva” i tvorac predloga o „negativnom oporezivanju.”
Ponekad se u raspravu o raspodeli prihoda umešaju i članovi klera. Evo izjave pape Pavla VI,
koji je na Uskrs 1967. rekao sledeće:
„Ali u današnje vreme ni jedna zemlja ne može da svoja bogatstva zadrži samo za sebe. Sada bi
trebalo da bude normalno da razvijene nacije pomažu nerazvijenima, nekim dogovorenim procentom viška
21
svog prihoda.” Dakle, ovde i Papa govori u skladu sa principom „Od svake nacije prema njenim
mogućnostima, svakoj naciji prema njenim potrebama.”
Ipak, Amerikanci ne moraju da očajavaju: američka vlada spašće ih od tog groznog socijalizma.
„Administracija pokreće borbu protiv socijalizma”, glasi naslov jednog članka napisanog 26.
januara 1975. U tekstu se kaže: „Zabrinuta zbog onoga što liči na kretanje ka socijalizmu, Fordova
(predsednika Džeralda Forda  Gerald Ford) administracija pokreće veliku kampanju za obuzdavanje rasta
22
premija u socijalnoj zaštiti i drugim programima preraspodele prihoda.”
Pisac ovog članka obavestio je čitaoce da je cilj programa socijalne zaštite... „preraspodela
prihoda”. Čovek mora zaista da se divi mudrosti administracije u prikrivanju ove činjenice od onih koji su
verovali da je program namenjen kao pomoć delu populacije koji je stekao uslove za penziju. U tekstu se
dalje kaže da je glavna briga Fordove administracije, u stvari, povećanje troškova za socijalno osiguranje
koje se penje prema cifri koja predstavlja polovinu ukupnog bruto nacionalnog dohotka. Ukoliko bi se ovo
dogodilo, Sjedinjene Države bile bi nepovratno na putu ka kontrolisanoj ekonomiji (fašizmu).
Krajnji cilj svih ovih tema preraspodele prihoda je kontrola nad ljudima. To je najbolje ilustrovao
Lav Trocki (Leon Trotsky), jedan od osnivača sovjetske Rusije, 1917. godine, kada je napisao: „U zemlji u
kojoj je država jedini poslodavac, opozicija (državi) znači smrt od gladi. Stari princip... ko ne radi neće ni
23
jesti zamenjen je novim... 'ko se ne pokori, neće jesti'.”
Krajnji stupanj .komunizma je potpuna kontrola nad celim. čovečanstvom. Celokupan ljudski rad
pripada državi, a radnik koji ne bude radio biće izgladnjivan dok se ne pokori ili ne umre. Upravo se u
ovome vidi razlika između socijalizma i komunizma: to je odnos prema onima koji nisu voljni da rade.
Socijalisti žele da ih „uklone na fini način”, dok komunisti žele da ih izgladne do smrti. Čini mi se da je ova
razlika jedva vredna spora.
Socijalistička mašina polako se upinje ka potpunoj kontroli tržišta. Sledeći logičan korak na
ovom usponu jeste da država postane krajnji poslodavac svima zaposlenima i da izdaje „radničke karte”, tako
da vlast može da određuje ko će imati privilegiju da radi. Bez te karte, radnik neće moći da nađe posao. Lav
Trocki nije predložio kartu, ali bi sigurno podržao koncept koji je u saglasnosti sa principom „ko se ne
pokori, neće jesti.”
Predlog o radnim kartama koje bi se izdavale Amerikancima bio je ideja Bendžamina Siviletija
(Benjamin Civiletti), državnog tužioca u vreme mandata bivšeg predsednika Džimija Kartera, prema članku
„Asošijeted presa” od 28. juna 1980. Naslov glasi: „Sivileti zahteva karte za sve radnike u Sjedinjenim
Državama”! „Državni tužilac Bendžamin Sivileti juče je izjavio da se zalaže da svi Amerikanci i strani
24
radnici u ovoj zemlji imaju 'radne karte' kada žele da se prijave za neki posao.”
U novinama „Arizona dejli star” pojavio se i ovakav članak u vezi s radničkim kartama: „Senator
Denis de Konsini (Dennis de Concini), demokrata iz Arizone 'nije protivan' uvođenju nacionalnih radničkih
25
karata da bi ograničio priliv inostranih radnika.”
Tekst se, zatim, bavi različitim senatorima koji su podržavali zakonodavnu meru koja bi
zahtevala lične karte za sve Amerikance, što bi ukinulo svaku mogućnost „prihoda onima koji ovde dolaze

3 0