Page 490 - Thomas Mann - Čarobni breg

nisu učestvovali u svađi nisu mogli pokušati da utiču pomirljivo, da ublaže zategnutost
situacije, da nekim dobronamernim savetom izglade celu stvar? Oni to nisu pokušali.
Sprečavalo ih je u tome njihovo duševno stanje. Oni su stajali i drhtali, a ruke su im se i
nehotice stezale u pesnice. I sam A. K. Ferge, od koga su — kao što je već objašnjeno — sve
više stvari bile potpuno daleko, i koji je već unapred odustajao od toga da odmerava
dalekosežnost svađe. čak i on je bio ubeđen da je ovde u pitanju »ili saviti ili slomiti«, i da
čovek, i sam uzbuđen, ništa drugo ne može da učini nego da stvari prepusti njihovom toku.
Njegovi dobroćudni gusti brkovi žestoko su poigravali.
Bila je tišina, pa se čulo kako Nafta škripi zubima. Za Hansa Kastorpa je to bio doživljaj
sličan onome sa Videmanovom nakostrešenom kosom: on je mislio da se o tome samo priča,
i da se to u životu stvarno ne dešava. Sad je međutim Nafta stvarno u tišini škripao zubima, i
to je bio strahovito neprijatan, divlji i neobičan zvuk, pa ipak je on bio znak nekog užasnog
savlađivanja, jer Nafta nije vikao, nego je samo uz neku vrstu zadihanog poluosmeha rekao:
»Infamija? Kazniti? Hoće li to magarci vrline da ujedaju? Zar se pedagoška policija dotle
zaboravila da poteže mač? To ja zovem uspehom, za prvi početak — lako postignutim
uspehom, što dodajem s omalovažavanjem, jer je dovoljno bilo da se neko samo blago
pecne, pa da njegov budni smisao za vrlinu plane srdžbom! Ostalo će već samo sobom da
dođe, gospodine. A i »kazna«, razume se, i ona. Nadam se da vas vaši civilni principi ne
sprečavaju u tome da znate šta mi dugujete, inače bih bio primoran da te principe stavim na
probu sredstvima koja...«
Videći gospodina Setembrinija kako se odjednom isprsi, on produži:

»Ah, vidim već da to neće biti potrebno. Ja sam na putu vama, a vi meni, — pa lepo, mi
ćemo ovaj mali spor okončati na odgovarajućem mestu. Zasad, samo još ovoliko: Vaš
licemerni strah za skolastički shvaćenu državu jakobinskih revolucionara vidi pedagoški
zločin u tome što ja navodim omladinu da sumnja, što preturam kategorije i lišavam ideje
njihovog akademskog dostojanstva. Taj strah je, i te kako, opravdan, jer je sa vašom
humanošću svršeno, budite u to uvereni. Svršeno, propala stvar! Ona je već sada samo jedna
starudija, jedna klasična neukusnost, duševna dosada, koja izaziva grčevito zevanje, i nova,
naša revolucija sprema se, gospodine, da sa svim tim raskrsti. Kad mi, kao vaspitači,
raspirujemo sumnju, i to dublje nego što je vaša stidljiva prosvećenost mogla ikad i da sanja,
onda mi dobro znamo šta radimo. Samo iz radikalne skepse, samo iz moralnog haosa ima da
proiziđe ono što je bezuslovno, a to je sveti teror, koji je potreba našeg vremena. Ovoliko
radi mog opravdanja i vaše pouke. Ostalo će se odlučiti na drugom mestu. Čućete već o
meni.«
»Naići ćete na odziv, gospodine!« doviknu mu Setembrini, koji ostavi sto i pohita prema
čiviluku, da dođe do svoje bunde. Posle toga, slobodni zidar klonu svom težinom na svoju
stolicu i pritište rukama srce.
»Distruttore! Cane arabbiato! Bisogna ammazzarlo!« izusti on, iskidano dišući,
Ostali su još stajali oko stola. Fergeovi brkovi počeše opet da poigravaju. Vezalova donja
vilica se beše iskrivila. Hans Kastorp beše oslonio bradu, podražavajući svoga dedu, jer mu
je zatiljak podrhtavao. Svi su mislili kako niko nije mogao ni pomisliti da će se ovako nešto
desiti kad su pošli na izlet. U isto vreme, svi pa i gospodin Setembrini, pomišljali su kolika je
sreća što su uzeli ne jedne zajedničke, nego dvoje saonice. To je bar u prvi mah olakšalo
povratak. Ali šta će nastupiti posle?
»On vas je izazvao na dvoboj«, reče Hans Kastorp potišteno.
»Dabogme«, odgovori Setembrini i baci pogled naviše, u Kastorpa, koji je stajao tu,
pored njega, da bi se odmah okrenuo od njega i naslonio glavu na ruku.