Page 491 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Vi prihvatate?« želeo je da čuje Vezal...
»Vi me to pitate?« odgovori Setembrini, posmatrajući ga jedan trenutak... »Gospodo«,
produži on i ustade potpuno pribran, »žalim što se naš provod ovako završio, ali sa ovakvim
incidentima mora svako da računa u životu. Teoretski, ja ne odobravam dvoboj, ja se držim
onoga što zakon kaže. U praksi je, međutim, to druga stvar; ima situacija u kojima... ima
sukoba koji... ukratko, ja stojim na raspoloženju tome čoveku. Dobro je da sam se u svojoj
mladosti nešto malo mačevao. Nekoliko časova vežbe učiniće moj ručni zglob opet gipkim.
Pođimo! O pojedinostima trebaće još da se dogovorimo. Pretpostavljam da je onaj gospodin
već naredio da se preže.«
Za vreme vožnje u povratku, a i docnije, Hans Kastorp je imao trenutaka kad mu se
mutila svest pred čudovišnošću onoga što predstoji, naročito kad se ispostavilo da Nafta neće
ni da čuje za mač i rapir, nego da uporno traži dvoboj pištoljima — i da on stvarno ima da
bira oružje, pošto je on taj koji je, po svima propisima kodeksa časti, bio uvređena strana.
Mladi čovek je, kažemo, preživljavao trenutke u kojima je mogao do izvesnog stepena da
oslobodi svoj duh od opšte pometnje i zbunjenosti, i da predoči sebi kako je sve ovo ludost
koju bi trebalo sprečiti.
»Kad bi uopšte bilo neke stvarne uvrede!« uzviknuo je on u razgovoru sa Setembrinijem,
Fergeom i Vezalom, koga je Nafta već pri povratku privoleo da mu bude svedok i koji je
posredovao u opštenju između jedne i druge strane. »Jedna obična uvreda građanskog,
mondenskog karaktera! Da je jedan drugom vukao časno ime po blatu, da je sukob izbio oko
neke žene, oko nekog takvog konkretnog životnog odnosa, gde je nemoguće naći neko

poravnanje! Lepo, za takve slučajeve je dvoboj poslednji izlaz, pa pošto časti bude dato
zadovoljenje i cela stvar proteče na prikladan način, tako da se protivnici raziđu pomireni,
onda se može čak reći da je dvoboj dobra ustanova, korisna i praktična u izvesnim
zamršenim slučajevima. Ali šta je on učinio? Neću da ga uzimam u zaštitu, samo pitam:
čime vas je uvredio? Ispreturao je kategorije. Lišio je, kako sam kaže, izvesne pojmove
njihovog akademskog dostojanstva. Vi ste se zbog toga našli uvređeni, — pretpostavimo: s
pravom uvređeni...«
»Pretpostavimo?« ponovio je gospodin Setembrini i pogledao ga...
»S pravom, s pravom! On vas je time uvredio. Ali on vas nije izgrdio! Dopustićete da u
tome ima neke razlike! Reč je o apstraktnim, duhovnim stvarima. Duhovnim stvarima se
može vređati, ali se njima ne može uniziti. To je maksima koju će usvojiti svaki sud časti,
mogu vas u to uveriti. Tako mi boga! A onda ni ono što ste mu vi odgovorili, pominjući
»infamiju« i »strogu kaznu« nije grdnja, jer je i to kazano u duhovnom smislu; sve je ostalo u
oblasti duha i nema u sebi ničeg ličnog, a samo u tom slučaju bi moglo biti neke pogrde.
Duhovno nikada ne može biti lično, to je dopuna i objašnjenje maksime, i zbog toga...«
»Varate se, prijatelju«, odgovori Setembrini. »Vi se pre svega varate kad pretpostavljate
da duhovno ne može da uzme lični karakter. Ne treba da mislite tako«, reče on, osmehujući
se na njemu svojstven način, fino i bolno. »Pre svega, vi grešite u svojoj oceni duhovnoga
uopšte, pošto očigledno smatrate duhovno za odveć slabo da bi moglo izazvati sukobe i
strasti onako opore kao što ih stvarni život donosi sobom, i koji ne ostavljaju nikakav drugi
izlaz sem onoga sa oružjem u ruci. All’ incontro! Apstraktno, prečišćeno, idealno, to je u isto
vreme i apsolutno, i samim tim jedan element krajnje rigoroznosti, koji pruža mnogo dublje i
radikalnije mogućnosti mržnje, bezuslovnog i nepomirljivog protivništva, nego socijalni
život. Je li vam čudno da to apstraktno čak neposrednije i neumoljivije dovodi do situacija
»ti ili ja«, do situacija zaista krajnje zaoštrenih, do dvoboja i fizičke borbe? Dvoboj, dragi
prijatelju, nije »ustanova«, kao što su druge ustanove. On je poslednje sredstvo, povratak u