Page 486 - Thomas Mann - Čarobni breg

oni čine milost po izboru, jednog izlažu večitoj opasnosti, a drugom dodeljuju laku, banalnu
sudbinu. A čovek jake volje? Za njega je pravičnost, s jedne strane, slabost koja ga
paralizuje, sumnja sama po sebi — a sa druge strane, ona je fanfara koja poziva čoveka na
dela koja ne podležu nikakvoj sumnji. Pošto dakle čovek, da bi ostao u domenu morala, mora
»pravičnost« u ovom smislu stalno da koriguje »pravičnošću« u onom drugom smislu — šta
onda ostaje od apsolutnog karaktera ovog principa? Uostalom, ljudi su »pravedni« sa jedne
ili sa druge tačke gledišta. Ostaje samo liberalizam, a danas ne bi ni psa namamio na tu kost.
Samo se po sebi razume da je pravičnost prazna reč buržoaske retorike, i, da bi se prešlo na
akciju, treba pre svega znati na koju se pravičnost misli: na onu koja daje svakom njegovo,
ili na onu koja daje svakom podjednako.
Mi smo iz ove beskrajne diskusije nasumce izvukli jedan primer, da pokažemo kako je
Nafta pokušavao da pomuti razum. Ali je još gore ispalo kad bi poveo reč o nauci — u koju
nije verovao. On ne veruje u nju, govorio je on, jer čoveku je ostavljeno na volju da u nju
veruje ili ne. Nauka je vera, kao i svaka druga, samo lošija i gluplja od svake druge, a sama
reč »nauka« je izraz najstupidnijeg realizma, koji se ne stidi da one više nego problematične
odraze objekata u ogledalu ljudskog intelekta prima ili pušta u opticaj kao gotov novac, pa da
iz toga stvara najobezduhovljeniji i najneutešniji dogmatizam koji je ikad sugeriran
čovečanstvu. Zar, na primer, ideja o materijalnom svetu koji postoji sam za sebe nije
najsmešnija od svih protivrečnosti? Pa ipak savremena nauka o prirodi, uzeta kao dogma,
živi samo i jedino od metafizičke pretpostavke da su oblici saznanja naše organizacije, —
odnosno da su prostor, vreme i kauzalnost, u kojima se ogleda svet pojava, — realni odnosi,

koji postoje nezavisno od našeg saznanja. Ta monistička tvrdnja je najprostija bestidnost
koja je ikad duhu prinesena. Prostor, vreme i kauzalnost, to na monističkom jeziku znači:
razvitak, — u tome leži centralna dogma one slobodnomislilačko-ateističke lažne vere,
kojom se želi obesnažiti Prva knjiga Mojsijeva, s tim da joj se nasuprot stavi jedna
zaglupljujuća bajka prosvećenog znanja, kao da je Hekel prisustvovao postanku zemlje.
Empirizam! Treba li to da znači da je teorija o kosmičkoj atmosferi tačna? Da li je atom, ta
divna matematička šala o »najmanjem, nedeljivom deliću« dokazana stvar? I da li je učenje o
bezgraničnosti prostora i vremena odista zasnovano na iskustvu? Uz nešto malo logike, sa
dogmom o beskrajnosti i realnosti prostora i vremena, dospelo bi se do veselih saznanja i
rezultata, naime do rezultata: Ništa! To jest do spoznaje da je realizam pravi nihilizam.
Zašto? Iz prostog razloga što je odnos bilo koje veličine prema beskrajnosti ravan nuli. Ne
postoji nikakva veličina u beskrajnom, niti ima trajanja i promene u večnosti. U beskrajnoj
prostornosti — pošto je u njoj svako odstojanje matematički ravno nuli — ne bi se mogle
naći jedna uz drugu ni dve tačke, a kamoli dva tela, da i ne govorimo o kretanju. On, Nafta,
konstatuje to zato da bi predusreo onu bezočnost s kojom materijalistička nauka svoje
astronomske koještarije i svoje sujetno brbljanje o »univerzumu« predstavlja kao apsolutno
saznanje. Čovečanstvo je zbilja dostojno žaljenja kad je dopustilo da mu se razmetljivim
izlaganjem ništavnih brojki sugerira osećanje sopstvene ništavnosti, i kad je dopustilo da
bude lišeno zanosnog osećanja sopstvene važnosti! Jer to bi se moglo još i podneti, da se
čovečji razum i saznanje kreću u granicama zemaljskog domena i da u toj sferi raspravljaju
kao o nečem realnom, o svojim iskustvima sa objektivnim i subjektivnim. Ali čim se ode
dalje i uđe u oblast večnih zagonetki, u takozvanu kosmologiju, kosmogoniju, — prestaje
šala, i uobraženost postaje bezgranično čudovišna. Kako je to, u osnovu, bogohulna
besmislica: sračunavati »udaljenost« neke zvezde od zemlje trilionima kilometara ili
svetlosnim godinama, pa uobražavati da se takvim razmetanjem brojkama može čovečjem
duhu dati uvid u prirodu beskrajnosti i večnosti, dok međutim beskonačnost nema uopšte