Page 487 - Thomas Mann - Čarobni breg

nikakve veze sa veličinom, a večnost sa trajanjem i vremenskim razmacima, nego naprotiv
— daleko od toga da predstavljaju naučne pojmove — znače uništenje onoga što mi
nazivamo prirodom! Odista, naivnost jednog deteta koje veruje da su zvezde rupe na
nebeskom šatoru kroz koje prosijava večna svetlost, hiljadu puta mu je milija, nego sve ono
šuplje, besmisleno i uobraženo brbljanje monističke nauke o »svemiru«!
Setembrini ga upita da li on sa svoje strane na isti način objašnjava postojanje zvezda, na
što mu Nafta odgovori da on u tom pogledu zadržava za sebe poniznost i slobodu skepse.
Odatle se još jednom mogao izvesti zaključak o tome šta on podrazumeva pod »slobodom« i
kud bi moglo jedno takvo shvatanje da odvede čoveka. I gospodin Setembrini je, na žalost,
bio u pravu kad se pobojao da bi se te stvari mogle učiniti Hansu Kastorpu dostojne pažnje!
Naftina zloća je iz zasede vrebala prilike u kojima bi mogla da uoči slabosti ljudskog
napretka u savlađivanju prirode i da ukaže na to kako nosioci i pioniri toga napretka po
ljudskoj nemoći padaju u staru pogrešku i vraćaju se u iracionalnost. Avijatičari su, govorio
je Nafta, ponajčešće vrlo zle i sumnjive, a pre svega sujeverne individue. Oni nose sobom
amajlije, kakvu vranu na primer, pljuju triput na ovu i na onu stranu, i navlače rukavice
srećnih pilota. Kako se tako primitivne nerasudnosti mogu dovesti u sklad sa onim
gledanjem na svet koje leži u osnovi njihova poziva? — Njega je razveseljavala ova
protivrečnost, ona mu je pružala satisfakciju, i on se dugo zadržavao na njoj... Ali mi se ovde
dotičemo neiscrpnih tema, tragajući za primerima Naftine zle ćudi, a ima međutim isuviše
realnih stvari o kojima treba pripovedati.
U jedno februarsko popodne dogovorila su se gospoda da učine izlet do Monštajna,

jednoga mesta koje je bilo udaljeno sat i po vožnje saonicama od njihovog svakodnevnog
boravišta. Izletnici su bili Nafta i Setembrini, Hans Kastorp, Ferge i Vezal. Seli su u dvoje
jednoprežne saonice: Hans Kastorp sa humanistom, Nafta sa Fergeom i Vezalom, koji se
smestio pored kočijaša, pa su se povezli oko tri časa, dobro utopljeni, od Naftinog i
Setembrinijevog stana. Uz zveket praporaca, koji je tako prijatno odjekivao kroz tihi snežni
predeo, udarili su putem pored blage desne padine, pored Frauenkirha i Glarisa, idući prema
jugu. Snežni pokrivač se u tom pravcu vidika naglo gubio, tako da se ubrzo mogla videti
samo još jedna bledoplava pruga iznad Retikonskog lanca. Bio je jak mraz, brda su bila u
magli. Put kojim su išli, uzan, bez ikakvih branika, između padine i provalije, peo se strmo u
jelovu šumu. Išlo se hodom. Sankači koji su se spuštali u dolinu naletali su na njih, i oni su
morali pri susretu da silaze sa svojih malih saonica. Iza savijutaka odjeknu nežno,
opominjući, zvuk nekih nepoznatih praporaca, i mimo njih prođoše saonice, u koje su tako
bila upregnuta dva konja da su išli jedan ispred drugog, i razmimoilaženje je zahtevalo
veliku obazrivost. Kada su došli blizu cilja, ukazao im se divan vidik na stenoviti deo
cugenskog druma. Izvukli su se iz ćebadi i sišli pred malom krčmom u Monštajnu, koja se
zvala Kurhaus, pa su, ostavljajući saonice za sobom, otišli još nekoliko koračaji dalje, da bi
posmatrali Štulzergrat, prema jugoistoku. Džinovski zid, visok tri hiljade metara, bio je
obavijen maglom. Tek tu i tamo pomaljala se iz magluštine poneka čuka, strčeći u nebo kao
nešto nadzemaljsko, valhalski udaljeno, i kao svetinja nepristupačno. Hans Kastorp se tome
divio, pa je podsticao i druge da to čine. On je bio taj koji je sa osećanjem skrušenosti
izgovorio reč »nepristupačno«, čime je dao povoda gospodinu Setembriniju da naglasi kako
bi se naravno i na taj šiljak mogao čovek uspeti. Uopšte, jedva da ima još štogod
nepristupačno, i nema gotovo mesta u prirodi na koje čovek nije stao nogom. Nafta je
odgovorio, da je to malo preterano i razmetljivo kazano, pa je spomenuo Mont Everest, koji
je čovekovoj radoznalosti do danas suprotstavio leden otpor i koji, čini se, želi da istraje u toj