Page 129 - Tom Filips - Ljudski rod

A možda ništa ne bi bilo drugačije, a mi smo
jednostavno takvi. Kad pogledamo s dovoljno velike
razdaljine, veći deo ljudske istorije je samo priča o
usponima i padovima carstava i međusobnom ubijanju.
Kao i poljoprivreda, vođe i ratovi – sve ono što je redom
pomoglo da nastane doba carstava – nisu nadjačali jer su
bili dugoročno najbolji po čovečanstvo, nego zato što, kad
je neko odlučio da to uradi, ostali nisu imali izbora nego da
se priključe ili da propadnu. Slično kafanskoj tuči u starim
vesternima, osim što mnogi ljudi nisu ustali kad je klavir
ponovo zasvirao.
Kad je Kolumbo slučajno uspeo da potopi brod Santa
Marija na obalama Hispaniole 1492, na tom ostrvu bilo je
više stotina hiljada pripadnika starosedelaca naroda Taino.
Dvadesetak godina kasnije, pošto su Španci doneli
rudarstvo, ropstvo i bolesti, ostalo ih je svega trideset dve
hiljade. Kolumbo je bio rđav matematičar, naravno, ali to
mu svakako nije bila najgora greška.
Zadatak istoričara nije da donose moralne ocene
prošlosti, nego da teže otkrivanju, da opisuju i daju
kontekst; da shvate i objasne kako su se živeli nekadašnji
životi i da utvrde međusobno prepletene mreže moći i
sukoba iz kojih je nastao svet u kome danas živimo. Sve to
istoričar može da uradi ne sudeći o tome jesu li događaji
bili dobri ili rđavi. Štaviše, s obzirom na složenost od koje
se vrti u glavi, nije jednostavno biti sudija prošlosti.
Srećom, upravo suđenje prošlosti jeste cilj ove knjige,
pa da odmah nešto raščistimo: kolonijalizam je bio rđav.
Zaista rđav.
Koliko tačno rđav? Pa, jedna procena broja mrtvih
usled evropskog kolonijalizma samo u dvadesetom veku
donosi broj od oko pedeset miliona, što je u rangu zločina
koje su počinili Hitler, Staljin i Mao – a bio je to vek u kom
su se kolonijalna carstva rušila. Za sto godina od
kolonizacije Amerike, kažu vrlo konzervativne procene,