Page 130 - Tom Filips - Ljudski rod

više od devedeset odsto stanovništva kontinenta umrlo je
od bolesti, nasilja i prisilnog rada – što ponovo iznosi
nekoliko desetina miliona. Ne možemo da budemo tačniji
samo zato što je gotovo nemoguće utvrditi koliko je ljudi
tamo živelo ranije; doslovno ne znamo šta smo izgubili.
Naravno, broj mrtvih, koliko god bio jezivo neodređen,
nije čitava priča. Trgovina afričkim robljem, izum
koncentracionog logora, seksualno ropstvo u Japanskom
carstvu, španski sistem ekomonijende u Americi (prema
kom su konkistadorima lično dodeljivane radne grupe
domorodaca, kao kad bi danas zaposleni u novoosnovanim
kompanijama dobijali deonice u ljudima) – spisak užasa je
dugačak i gotovo nepodnošljivo sumoran. Tome se mogu
dodati nebrojene kulture zbrisane zauvek i ogromno
nezakonito prebacivanje bogatstva s jednog kraja sveta na
drugi čije posledice se još osećaju u napretku i udobnosti u
kojima uživamo danas, u zavisnosti od toga u kom delu
sveta smo se rodili.
Kao što sam rekao. Rđavo. Ovaj deo knjige nije naročito
zabavan, izvinite.
Sve ovo možda nije ni trebalo reći, ali trenutno smo
okruženi prilično žučnim tvrdnjama da je kolonijalizam
zapravo bio dobar. Argumenti za sada glase da dobrobiti
kolonijalizma po kolonizovane narode i njihovo potomstvo
– modernizacija njihove privrede, izgradnja infrastrukture,
prenos naučnih i medicinskih znanja, uvođenje vladavine
prava – pretežu nad žalosnim greškama koje smo načinili.
No, kako god se pogleda, sve se i dalje svodi na tvrdnju da
su kolonizovani narodi u suštini bili necivilizovani,
nesposobni da upravljaju sami sobom, otporni na
napredak i nedovoljno razvijeni da upotrebe svoja prirodna
bogatstva kako valja. Samo su sedeli na tom silnom zlatu,
sirote budale, i nisu imali pojma šta s njim da rade.
Za početak, ovaj stav više se zasniva na mitovima o
stanju prekolonijalnih društava nego na činjenicama, i