Page 132 - Tom Filips - Ljudski rod

verovatno treba da razmišljamo o svojoj prošlosti na
osnovu onoga što se zaista dogodilo, a ne na osnovu nekih
nejasnih nostalgičnih žudnji za jednostavnim pričama o
slavi carstva.
Uzmimo samo jedan primer: ideja da je kolonijalizam
doneo prosvećenu upravu i uspostavio vladavinu prava u
kolonizovanim zemljama ne uklapa se sasvim s dugom
istorijom sporazuma između kolonijalnih vlasti i
domorodačkih naroda – istorijom koja baš nije slika i
prilika „poštovanja prema vladavini prava“. Ta ideja
iznenadila bi, recimo, američke starosedelačke narode koji
su potpisali stotine sporazuma s britanskim i američkim
vlastima i gledali kako se svi do jednog krše, a zemlja im se
oduzima. Iznenadili bi se i Maori koji su potpisali
Sporazum iz Vajtangija, a niz prevodilačkih razlika između
engleske i maorske verzije teksta doveo je do prilično
zgodne dvosmislenosti onoga što je potpisano. Iznenadila
bi i narod Kosa koji je živeo u južnoj afričkoj koloniji
Britanskoj Kafariji (da, doslovno su nazvali teritoriju po
rasnoj uvredi za crnce) i 1847. bio primoran da gleda kako
se novoimenovani guverner, ser Henri Smit, smeje dok
simbolično cepa mirovni sporazum pred njihovim očima, a
onda tera njihove vođe da jedan po jedan izađu i poljube
mu čizmu.
Inače, ovo nije metafora. Zaista je to uradio. Vredi
napomenuti da britanska istorija načelno pamti ser Henrija
Smita kao smelog heroja ovekovečenog u popularnom
romantičnom romanu koji opisuje njegov bajkoviti brak sa
[pogledajte beleške] četrnaestogodišnjom devojčicom.
Sve ovo vraća nas na jednu temu ove knjige; na našu
snažnu i neprekidnu sposobnost da se zavaravamo pričama
i iluzijama o onome što zapravo radimo. Održavanje
carstva iziskuje aktivne i neprestane napore na
mitologizaciji sadašnjosti i netačnom pamćenju prošlosti.
Ovaj nesklad postojao je od samog početka: zbog njega