Page 135 - Tom Filips - Ljudski rod
P. 135

kompanija za trgovinu krznom koja nikako nije nastajala.
          No,  dok  je  u  Parizu  tražio  poslovne  partnere,  stekao  je
          podršku  brojnih  istaknutih  ljudi,  među  njima  Tomasa
          Džefersona, markiza od Lafajeta i nekoliko drugih koji se
          ne pojavljuju kao likovi u mjuziklu Hamilton – za potpuno
          različitu ekspediciju. Smislio je odvažni plan da otputuje
          preko cele Rusije do Beringovog moreuza i da odatle pređe
          na Aljasku i istraži zapadnu obalu američkog kontinenta
          čitavom dužinom. Džeferson, čija je to ideja i bila, opisivao
          je  Ledjarda  kao  „genijalnog  čoveka...  neustrašivog  i
          preduzetnog.“
             Ledjard je potrošio sve što je imao na putu do Sankt
          Peterburga, ali tamo je pozajmio nešto novca i uspeo da
          stigne  čak  do  Irkutska,  gde  se  ekspedicija  završila  jer  je
          uhapšen kao špijun.
             Bez prebijene pare u džepu Ledjard je nekako uspeo da
          se vrati u London 1788, kada je dobio priliku da predvodi
          ekspediciju  u,  kako  se  to  tada  zvalo  „najcrnju  Afriku“.
          Uprkos  tome  što  nije  znao  ni  reč  arapskog  i  što  mu  je
          prošlost  bila  u  najmanju  ruku  sumnjiva,  na  sekretara
          Afričkog  udruženja  –  grupe  koja  je  organizovala
          ekspediciju  –  ostavio  je  snažan  utisak.  Taj  sekretar,
          gospodin  Bofoj,  pomalo  zadihano  se  prisećao  da  su  ga
          tokom prvog susreta očarali, „muževnost njegove pojave,
          široke grudi, otvoren izraz lica i nemir u očima... Pitao sam
          ga kad bi krenuo. ’Sutra ujutru’, glasio je njegov odgovor?“
          Pomislićete  da  jedno  veče  verovatno  nije  dovoljno  da  se
          pripremi ekspedicija u neispitane predele kontinenta koji
          ste  videli  samo  s  broda,  ali  vaše  grudi  verovatno  nisu
          muževne kao grudi Džona Ledjarda.
             Na  kraju  je  Ledjard  stigao  samo  do  Kaira,  gde  su  ga
          pogodile  „nevolje  sa  žuči"  koje  je  pokušao  sam  da  leči
          gutajući sumpornu kiselinu. Nije iznenađenje što ga je ta
          terapija  ubila.  Umro  je  januara  1789,  a  jedini  značajan
          proizvod  njegove  afričke  pustolovine  su  nekoliko  zaista
   130   131   132   133   134   135   136   137   138   139   140