Page 35 - Tom Filips - Ljudski rod

zemlje. Više žita značilo je jeftinije žito, što je pak... i tako
dalje.
Onda odjednom više nije padala kiša. Tlo se osušilo, a
korenje trave koja je držala gornji sloj zemlje tokom
prethodnih suša iznenada je nestalo. Zemlja se pretvorila u
prašinu, a vetar ju je nosio u ogromnim uskovitlanim
oblacima.
Te strašne prašnjave oluje – „crne mećave" koje su
zaklanjale sunce, isisavale vazduh i smanjivale vidljivost na
metar – postaće simbol „Zdele prašine", odnosno „Prljavih
tridesetih". Tokom najgorih godina jedva da je neki letnji
dan prošao bez oluje, a čak i kad se vetar stiša oblaci prašine
i dalje su visili na nebu. Stanovništvo ponekad i po nekoliko
dana nije videlo sunce. Prašnjave oluje imale su
zapanjujući domet, neke su prelazile hiljade kilometara,
obavijale gradove kao što su Vašington i Njujork gustim
prašnjavim smogom i prekrivale brodove stotinama
kilometara udaljene od istočne obale finim slojem prašine.
Suša i prašnjave oluje potrajali su gotovo deset godina.
Uništile su privredu i primorale milione ljudi da napuste
svoja ognjišta. Mnogi se nikad nisu ni vratili, nego su se
naselili još zapadnije, najviše u Kaliforniji. Neki delovi tla
nikad se nisu oporavili, čak ni kad su kiše ponovo došle.
Američka „Zdela prašine" je samo jedan od
najpoznatijih primera nenamernih posledica petljanja sa
životnom sredinom. Ali i sve to od masovnog
geoinženjeringa do sićušnih plastičnih kuglica, od
propadanja šuma do reka koje rade ono što reke nikada ne
bi smele da rade, nikako nije jedini primer.
Uzmimo za primer Aralsko more – mada ćemo morati
da požurimo jer ga nije još mnogo ostalo.
Aralsko more, uprkos upadljivoj reči more u nazivu,
zapravo nije more. Ono je zapravo slano jezero, mada
ogromno – s površinom od skoro šezdeset osam hiljada