Page 39 - Tom Filips - Ljudski rod

kojima opšti pojam reke još nije sasvim jasan, reka je
srednji do veliki kanal tekuće vode, a smatra se da voda
načelno posmatrano nije naročito zapaljiva. Reke rade
mnogo štošta – prenose vodu s brda u doline, dobra su
metafora za prolazak vremena, stvaraju mrtvaje kako bi se
deca setila bar nečega sa časova geografije – ali nikako ne
treba da buknu u plamen.
Reka Kajahoga ipak se tog dana zapalila, a to joj čak nije
bio prvi put. Čak ni tek drugi put. Ova reka koja polako
krivuda kroz industrijsku oblast severnog Ohaja, preseca
grad Klivlend i uliva se u jezero Iri, a jedan gradonačelnik
Klivlenda iz devetnaestog veka opisao ju je kao „otvorenu
kanalizaciju koja teče kroz centar grada". Toliko je
zagađena da se zapalila čak trinaest puta tokom proteklih
stotinak godina. Gorela je 1868, 1883, 1887, 1929 (kada je
pet ljudi poginulo u eksploziji izazvanoj požarom), 1922. i
1930. Godine 1936. vatra je plamtela čak pet dana – što,
ponavljamo, nije uobičajeno za reke. Gorela je ponovo
1941. i 1948, a zatim vrlo razorno 1952, kada se zapalio
površinski sloj nafte debeo preko pet centimetara; požar je
uništio most i brodogradilište i izazvao štetu vrednu milion
i po dolara.
U poređenju s 1952, požar iz 1969. bio je prilično mali.
Izbio je paljenjem zgusnute mešavine nafte, industrijskog i
drugog otpada koja je kao ostrvo smeča plovila rekom i bio
je veoma upečatljiv (plamenovi su bili visoki pet spratova),
ali je za svega pola sata obuzdan pošto je klivlendska
vatrogasna služba očigledno do tada savladala veštinu
gašenja zapaljene reke. Stanovnici Klivlenda očigledno su
bili toliko naviknuti na to da je o zapaljenoj reči objavljena
samo kratka vest na unutrašnjim stranicama gradskih
novina.
No, ako su namučeni žitelji Klivlenda ostali
hladnokrvni na rečni požar iz 1969, zemlja u celini nije.
Svašta se promenilo otkako je Kajahoga gorela prethodni