Page 40 - Tom Filips - Ljudski rod

put. Bile su to šezdesete, na kraju krajeva, a društvo su do
temelja potresale nove revolucionarne ideje kao što su
„manje ratova", „ne treba biti toliki rasista" i „možda ne
treba sasvim da sjebemo planetu".
Zato je redakcija časopisa Tajm, kada je saznala za
požar nedelju-dve kasnije, objavila članak o stanju
američkih reka pod naslovom: „Američki kanalizacioni
sistem i cena optimizma" s ovim nezaboravnim opisom
Kajahoge: „Smeđa poput čokolade, masna, zapenušana od
gasova ispod površine, ona ne teče, nego gmiže... otvorena
kanalizacija koja šalje u jezero Iri talasiće prekrivene
skramom pene." Ovaj članak privukao je pažnju javnosti i
izazvao sveopšte zahteve za promenama – uglavnom
zahvaljujući zapanjujućoj fotografiji objavljenoj uz članak,
dramatičnom snimku broda obavijenog plamenovima
zapaljene reke i vatrogasaca koji se trude da obuzdaju
vatru. To zapravo nije bila fotografija požara iz 1969; bio je
to arhivski snimak vatre iz 1952. zato što je požar iz 1969.
tako brzo ugašen da foto-reporteri i filmske ekipe nisu stigli
da se pojave. Slika nije zapalila maštu nacije 1952, ali sada
je delovala. Ponekad je najvažnije uraditi nešto u pravi čas.
Još od devetnaestog veka industrija Ohaja veselo je
bacala sporedne proizvode, ali i proizvode svog rada u
Kajahogu. Štampa, političari i javnost redovno su se bunili
govoreči: „Ovaj, možda bi trebalo nešto da preduzmemo",
posle čega niko nije preduzimao ništa. Posle Drugog
svetskog rata sprovedene su neke mlake mere, ali više su se
bavile bezbednošću plovidbe nego urođenom zapaljivošću
same reke.
Ipak, možda je nepravično to što je Kajahoga postala
nacionalni simbol ljudske neaktivnosti povodom
uništavanja okoline, makar samo zbog toga što je godinu
dana pre požara grad Klivlend najzad doneo neke zakone o
čišćenju reke. Mnogi gradski zvaničnici uvredili su se jer je
njihova reka postala primer prljavog stanja nacionalnih