Page 38 - Tom Filips - Ljudski rod

Broj obolelih od raka i bolesti disajnih puteva naglo je
porastao.
Možda nije sve gotovo za Aralsko jezero; nedavni (i
veoma skupi) napori da se nešto vode vrati u njega donekle
su poboljšali stanje u manjem severnom moru, riblji fond
se postepeno povećava, ali južno more je manje-više
otpisano. No, ono i dalje postoji kao svedočanstvo naše
sposobnosti da mislimo da možemo izvesti velike promene
u geografiji naše okoline bez poraznih posledica.
Što je najčudnije, to čak nije bio prvi put da se jedna od
dve reke skreće. Ne znam postoji li svetski rekord za
najupornije preusmeravanu reku, ali Amu Darja je sigurno
pri vrhu spiska. Vekovima su i priroda i niz ljudskih režima
stalno skretali njen tok ka Aralskom ili Kaspijskom jezeru
(ponekad i prema oba) i vraćali ga nazad. U drugom veku
nove ere smatralo se da Amu Darja utiče u pustinju i tamo
isparava pre nego što u nekoj tački skrene ka Aralskom
jezeru. Početkom trinaestog veka Mongolsko carstvo
ponovo je skrenulo njen tok (više o tome u kasnijem
poglavlju) i poslalo je makar delimično prema Kaspijskom
jezeru, a još jednom je vraćena prema Aralskom jezeru
negde u sedamnaestom veku. Sedamdesetih godina
devetnaestog veka, mnogo pre nastanka Sovjetskog Saveza,
carska Rusija ozbiljno je razmišljala da je vrati nazad
prema Kaspijskom jezeru; smatralo se da je šteta da tolika
slatka voda teče u slano jezero. Ljudi, ne ide to baš tako.
Poljoprivreda nas je prva navela da dramatično
menjamo svoju okolinu, često uz nepredviđene posledice,
ali više u tome nije jedina. Uspon industrije u tome je
ostavio poljoprivredu za sobom, kao i očigledno
nepokolebljiva želja čovečanstva da baca sve što mu ne
treba u okolinu ne misleći ozbiljno o posledicama.
Primer tih posledica je slučaj kada se jednog vrelog
letnjeg dana 1969. godine reka Kajahoga zapalila.
Da budemo precizni, reke ne bi trebalo da gore. Za one