Page 37 - Tom Filips - Ljudski rod

No dok je projekt bio manje-više dobar za novonastalu
industriju pamuka u srednjoj Aziji, bio je razoran za
Aralsko jezero i njegovu okolinu. Po svemu sudeći nikome
nije palo na pamet – ili ih je bilo baš briga – da, kad voda
prestane da dotiče u jezero, odjednom imaš mnogo manje
jezero.
Od samog početka projekta šezdesetih godina, a
ubrzano od kraja osamdesetih do danas, Aralsko jezero se
smanjuje. Ranije je od kiša dobijalo samo petinu vode, a
ostalo su mu donosile reke. Kad su reke doslovno nestale,
nije bilo dovoljno vode da nadoknadi ono što se gubi
isparavanjem. Nivo vode je opadao, a počela su da se
pojavljuju nova ostrva i prevlake; do početka milenijuma
jezero se podelilo na dva: na manji severni i veći južni deo
s ogromnim ostrvom između. Voda je i dalje opadala, pa su
ostrva rasla sve dok samo uska traka vode nije ostala da
povezuje istočnu i zapadnu polovinu južnog dela.
Vremenom su se i ti delovi razdvojili, a onda su, u leto 2014,
satelitske fotografije otkrile da je istočni deo potpuno
presušio i ostavio za sobom pustinju. Istočni deo jezera
sada nekako nastaje i nestaje, u zavisnosti od vremenskih
prilika.
Ovo bi samo po sebi bilo loše, ali kad jezero nestane sve
ono što je bilo u vodi... ostane. Naročito so. Dok se Aralsko
jezero smanjivalo, so se zadržavala, pa je voda postajala sve
slanja i više nije mogla da podržava žive organizme.
Procenat soli u vodi porastao je za deset puta, što je ubilo
doslovno sve živo u jezeru i uništilo unosnu industriju
ribolova od koje je živelo šezdeset hiljada porodica. Osim
toga, industrijski i poljoprivredni zagađivači ostajali su u
slojevima na novoizloženoj zemlji koja se pojavljivala kako
se voda povlačila u sve većoj koncentraciji i ostajali tu.
Pošto su pustinje takve kakve su, vetar je dizao tone i tone
otrovne prašine i soli s te nove zemlje i nosio ih u sela i
gradove oko bivših jezera, u kojima su živeli milioni ljudi.