Page 67 - Tom Filips - Ljudski rod

oko dve hiljade četiristo godina selo nije dobilo poglavicu,
dolina ušla u ratno stanje, a stanovništvo se preselilo u
planine i počelo da gradi odbrambene zidine.
„Šta je starije, vođe ili ratovi?" To pitanje podseća na
ono o kokoši i jajetu, ali jasno je da vođe i ratovi nekako idu
ruku podruku – a na nesreću po sve ostale, nisu nešto što
možete da izbegnete i nastavite da živite kao malo selo bez
nejednakosti. Ljubitelji rata, ne brinite – u nekoliko
poglavlja više ćemo se baviti ratom, ali za sada ćemo se
usredsrediti na vođe.
Znam da je u to teško poverovati u ovo naše srećno
prosvećeno doba, ali ponekad ljudi koji su postali vođe
zemalja nisu bili baš najprikladniji za tu dužnost. To
zapravo i ne treba da iznenađuje: svako ko želi da vlada
zemljom mora da bude malo čudnovat. Neki od nas imaju
teškoća da odaberu koje čarape da obuju ujutru – zamislite
da neko zaista želi da odlučuje koje će čarape čitava zemlja
da nosi?
Naravno, postoje mnoge različite vrste vođa, kao i
mnogo načina na koje zemlja može da dobije vođu. Postoje
autokrate raznih boja i ukusa: nasledne dinastije, vladari
po božanskom pravu, oni koji silom preotmu vlast, kao i
brojne vrste diktatora. Ah, da, postoje i demokratski izbori.
Brzi pregled brljotina demokratije obavićemo u sledećem
poglavlju; u ovom ćemo se pozabaviti nekim od
najnesposobnijih, najgroznijih i jednostavno najluđih
samodržaca u istoriji.
Da počnemo sa Čin Si Huangom, prvim kineskim
carem, čovekom koji je uobličio naš savremeni svet do
zapanjujućeg stepena mešavinom dalekovidosti i surovog,
ali delotvornog načina sprovođenja odluka u delo.
Nažalost, sve to je upropastio klasičnim preterivanjem
samozaljubljenog superzlikovca.
Čin je ujedinio sedam međusobno zaraćenih
kraljevstava Kine u jednu državu pomoću lukave