Page 71 - Tom Filips - Ljudski rod

godina). Sada kad smo to napomenuli, prilično je pouzdano
reči da je Ludvig Drugi bio supersupergej.
Ludvig je bio stidljivi maštoviti sanjar potpuno
nezainteresovan za politiku i komandovanje vojskom. Kad
je došao na presto 1864. sa svega devetnaest godina,
povukao se iz javnog života i tokom svoje vladavine trudio
se da bude pokrovitelj umetnosti. Štaviše, u tome je bio
veoma dobar.
Obasipao je pozorište novcem, unajmljivao je najbolje
umetnike i pretvorio je Minhen u kulturnu prestonicu
Evrope. Bio je veliki obožavalac Vagnera, postao je njegov
lični pokrovitelj i izdržavao je ovog kompozitora dok je
pisao svoja kasna remek-dela u vreme kad su svi ostali
pokušavali da ga oteraju iz grada jer je bio kreten. Iznad
svega, Ludvig je voleo dvorce.
Želeo je da napuni Bavarsku dvorcima iz bajke.
Unajmio je pozorišne scenografe, a ne arhitekte da ih
projektuju, i obilno je trošio na brojne nakinđurene i
razmetljive palate – zamak Linderhof, Herenkimze, a
posebno na dramatični Nojšvanštajn podignut na strmoj
padini Alpa u blizini njegovog doma iz detinjstva.
Sve ovo silno je mučilo najvažnije ličnosti Bavarske. Ne
bi se moglo reči da je Ludvig potpuno zanemarivao svoje
dužnosti – brzo je pregledao dokumenta kako bi što pre
mogao da se vrati svojim istinskim strastima – ali se debelo
zaduživao kako bi finansirao svoje umetničke poduhvate,
mrzeo je da se pojavljuje u javnosti, a vojska ga je zanimala
samo zbog toga što je konjica bila puna zgodnih momaka.
Tu je bilo i pitanje naslednika. Dvor je neprestano
navaljivao na njega da se oženi i dobije decu. Verio se s
jednom vojvotkinjom, takođe ljubiteljkom Vagnera, ali
kako se datum venčanja bližio stalno ga je odlagao sve dok
ga najzad nije otkazao. Više nikada nije došao ni blizu
braka.