Page 116 - Albert Pike - Moral i Dogma
P. 116

Ako  je  bogat  onaj  koji  je  investirao  velike  sume  novca,  a  masa  njegovog  bogatstva  je  sadržana  u
  obligacijama  koje  drugi  treba  njemu  da  plate,  taj  čovek  je  još  bogatiji  jer  mu  mnogi  duguju
  veliko uzvraćanje dobrote i usluge. Bogat čovek ne investira svake godine iznad umerene svote novca: a
  one  koje  on  nikada  ne  angažuje,  jesu  nevraćene  pozajmice,  dobrote  bez  reciprociteta,  koje  su  stvaran
  i pravi iznos njegovog bogatstva.


  Velikodušnost i slobodan duh čine da ljudi budu humani i srdačni, otvorenog srca i iskreni, ozbiljni, s
  iskrenom željom da učine dobro, prijatni i zadovoljni, oni žele dobro čovečanstvu. Oni štite slabe od
  jakih, one koji ne mogu sami da se odbrane od gramzivosti i lukavstva. Oni su pomoć i uteha siromašnima
  i oni su čuvari, pred Bogom, tih nevinih i bespomoćnih štićenika. Oni cene prijatelje više nego bogatstvo
  i sjaj, zahvalnost više od novca ili moći. Oni su uzvišeni po Božjem primeru i njihov ugled i mesto će se
  naći u nebeskoj velikoj knjizi heraldike. Ne može nijedan čovek da bude više Mason nego što on može da

  bude džentlmen, sve dok nije velikodušan, slobodan i ne-pristrastan. Kada smo širokogrudi, to smo samo
  s onim što je naše lično i samo onda kada smo, pre svega pravedni; kada nam davanje oduzima luksuz ili
  udobnost, tada je to zaista Mason.


  Onaj koji je svetovan, požudan ili čulan, mora da se promeni da bi mogao da postane dobar Mason. Ako
  smo  upravljani  sklonostima  a  ne  dužnostima;  ako  smo  neljubazni,  zajedljivi,  kritičari  ili  nepravični  u
  odnosima ili u međusobnim vezama života; ako smo neverni roditelj ili neverna deca; ako smo surove
  gazde nevernih slugu; ako smo lažni prijatelji ili loši susedi, ljuti konkurenti ili iskvareni, neprincipijelni
  političari ili pokvareni dileri u poslu, mi se uveliko udaljavamo od is-tinskog Masonskog svetla.


  Masoni moraju biti ljubazni i naklonjeni jedni drugima. Dolazeći često u iste hramove, klečeći pred istim
  oltarima, oni treba da osećaju to poštovanje i tu ljubaznost jedan prema drugom, koje zajednički odnos i
  zajednički  pristup  jednom  Bogu  treba  da  nadahne.  Trebalo  bi  da  postoji  mnogo  više  duha  drevnog
  drugarstva  među  nama;  više  razumevanja  za  greške  jednog  prema  drugom,  više  opraštanja,  više
  zauzimanja jednog za drugog u zajedničkom unapređenju i za bolju sreću; poput bratskih osećanja, da nas
  ne bude sramota kada koristimo reč Brat.


  Ničemu se ne sme dozvoliti da se meša u tu ljubaznost i naklonost: ni duh poslova, obuzetost, pohlepa, ni
  prestiž, neiskrenost i grubost u odnosima, oštrina i gorčina u konkurenciji, niskost i gadost namera; ni ta
  ambicija, sebičnost, podmitljivost, ljutnja, obmanjivanje, življenje u skladu s mišljenjima drugih, zavist
  prema tuđoj sreći, jadna sujeta prema tuđem uspehu, nepravednost, be-skrupuloznost i klevetništvo.


  Onaj ko mi učini uslugu, obavezao me je da mu uzvratim sa zahvalnošću. Ta obaveza ne pro-ističe iz
  ugovora, niti iz njegove izražene namere; već iz prirode stvari; i to je obaveza koja proističe iz duha
  osobe u obavezi, kojoj je mnogo prirodnije da voli svog prijatelja i da vraća dobro za dobro, nego zlo za
  zlo;  jer,  čovek  može  da  zaboravi  uvredu,  ali  nikad  ne  sme  da  zaboravi  da  vrati  dobro.  Onaj  koji
  zaboravlja da učini dobro onima s kojima je povezan ljubavlju ili da voli onoga ko mu je učinio dobro,
  neprirodan je i monstruozan u svom ponašanju i taj misli da je ceo svet napravljen da bi njemu služio; s
  pohlepom, gorom od mora koje, mada prima sve reke u sebe, daje i oblacima i potocima i uzvraća ono
  što je njima potrebno. Naša obaveza prema našim dobročiniteljima je da poštujemo i vo-limo njihove
  ličnosti, da im uzvraćamo uslugu ravnopravnom merom ili u skladu s mogućnostima, ili onoliko koliko

  njima treba ili kako uslovi to zahtevaju; u skladu s njihovom veličinom i dobrotom.

  Plemenit čovek može samo da žali kada vidi razdore i razmirice među svojom Braćom. Samo prost i rđav
  se  veseli  neslozi.  Najlošije  u  čovečanstvu  je  navoditi  ljude  da  misle  gore  jedan  o  drugome,  kao  što

  štampa čini, i kao što previše često propovedaonica zamenjuje mesto s izbornom govorni-com i tribinom.
   111   112   113   114   115   116   117   118   119   120   121