Page 115 - Albert Pike - Moral i Dogma

podari.

Mi nismo rođeni samo radi nas samih; i naša država traži svoj deo i naši prijatelji traže svoj deo nas.
Kako je sve ono što zemlja stvara, stvoreno zbog potreba čoveka, čovek je stvoren radi čoveka, da bi
jedan drugom mogli da čine dobro. U ovome mi moramo uzeti prirodu za vodiča, moramo uneti u javne
dužnosti opšte potrebe, sa reciprocitetom dužnosti; tako ponekad dobijamo, ponekad dajemo i ponekad
cementiramo ljudsko društvo kroz umetnost, marljivost i kroz ličnu sposobnost.

Dopustite drugima da budu hvaljeni u vašem prisustvu, i podstičite njihovu dobrotu i slavu s
oduševljenjem; ali, nikako ih ne omalovažavajte, ne umanjujte im značaj, ne stavljajte im primedbe; i ne
smatrajte da napredovanje vašeg Brata umanjuje vaše vrednosti. Ne osuđujte ničiju slabost pred njim da
mu ne bude neugodno, i to mu ne prenosite da ga ne biste postideli; nemojte se oduševiti toliko da se to
shvati kao da ga potcenjujete, i ne postavljajte sebe iznad njega; i nikada ne hvalite sebe niti kudite bilo
koga drugog, osim ukoliko postoji neki dovoljno vredan cilj koji treba da se smatra svetim.

Zapamtite da mi obično omalovažavamo druge trivijalnostima i sa malo razloga; i ako je neki čovek
visoko pohvaljen, mi smatramo da je ponižen ako možemo da ga optužimo samo za jedan njegov greh, za
glupost ili za slabost. Moramo da budemo stroži prema sebi a manje strogi prema drugima, i da uvažimo
bilo šta dobro što neko može da misli, ili da kaže o nama, ali da mu navede-mo mnoge bezvredne i glupe
stvari koje su, možda, još gore stvari o nama, i od kojih bi svaka, da ih je uradio neko drugi, bila

dovoljna da mu se uništi reputacija.

Ako smatramo ljude pametnim i mudrim, pravednim i zahvalnim, kada oni hvale i prave idole od nas,

nemojmo ih nazivati neobrazovanima i neznalicama, lošim i glupim sudijama, kada našeg suseda javno
hvale u najširoj javnosti.

Svaki čovek je imao dovoljno grehova u svom životu, u svojoj glavi dosta problema, dosta lošeg u svojoj

sreći i neuspeha u radu na svom poslu, više nego dovoljno da bi pokrenuo sopstveno pre-ispitivanje; a
zainteresovanost za poslove drugih ne može biti bez zlobe i zle namere. Velikodušan čovek će pokloniti
pažnju i radoznalost za lepotu i red u dobro upravljanoj porodici, i za druge vrline najboljih ličnosti; ali,
za sve ono što neki ljudi kriju iza katanaca ili rešetaka, ili od čega pocrvene ili što je privatno a
sramotno, tim stvarima on ne treba da se bavi niti da brine o njima.

Za isključivanje svakog čoveka iz društva Masona bila bi dovoljna primedba da on nije ne-pristrastan ni
velikodušan, kako u svom radu, tako i u svojim mišljenjima o ljudima, i u njegovom shvatanju tuđeg
ponašanja. Onaj ko je sebičan, grabežljiv ili kritičar, neče dugo ostati u granicama poštenja i istine, več
će ubrzo učiniti nepravdu. Onome koji previše voli sebe, ne treba previše ljubav drugih; i onaj ko obično
daje grube ocene, neće dugo razmišljati da donese i nepravednu osudu.

Velikodušan čovek ne želi da mu se vrati više od onoga što je pozajmio; on više voli da ravno-težni saldo
bude u korist drugog. Onaj ko je primio punu platu unapred, dobijenu za svoje potrebe i poslove koje je
dogovorio, isto je što i rasipnik koji je proćerdao celokupno svoje bogatstvo i kuka nad praznom kasom.
Onaj kome je potrebna moja usluga bez njegove zahvalnosti, uvećava moje bo-gatstvo; i onaj ko ne može
da vrati uslugu, podjednako je jadan, bilo da njegova nemogućnost potiče iz bede duha, odvratnosti duše
ili iz novčane nemaštine.