Page 120 - Albert Pike - Moral i Dogma

U tome ne može biti mešanja, primesa ili odbrana s olakšavajućim elementima, sa prirodnim posledicama
za nepravedno učinjeno delo. Bog se neće umetnuti između uzroka i posledice; i, u tom smislu, ne može
postojati oprost greha. Delo koje je unizilo našu dušu može se okajati i može se odbaciti; ali povreda je
učinjena. Posrnuće se može iskupiti dodatnim naporima, mrlja se može izbrisati gorkim borbama i
žestokim patnjama; ali napori i istrajnost koji su mogli da uzdignu dušu na najuzvišenije visine, sada su
istrošeni; samo se vraća ono što je ona izgubila. Uvek mora da postoji velika razlika između onoga koji
samo prestaje da čini loša dela i onoga koji je uvek činio dobra dela.

Sasvim je sigurno da če mnogo skrupulozniji posmatrač svog ponašanja i daleko pažljiviji u či-njenju,
biti onaj koji veruje da takva činjenja neminovno vode ka svojim prirodnim posledicama koje ne prate
posledične obaveze, od onoga koji veruje da če ga pokajanje i izvinjenje trenutno osloboditi lanca
posledica. Naravno da ćemo činiti manje loših stvari i nepravdi, ukoliko je kazna fiksna i ugra-đena u

naše duše, jer sve što je učinjeno, učinjeno je nepovratno; čak ni Svemočni Bog ne može učiniti da
učinjeno bude neučinjeno, pa svako naše činjenje mora da preuzme svoj pripadajući plod, u skladu s
večnim zakonom - mora ostati zauvek, neizbrisivo, upisano na tablama Univerzalne Prirode.

Ako si se ogrešio o nekog, možeš da osetiš žaljenje, kajanje i odlučnost u opredeljenju protiv svake takve
slabosti, ubuduće. Možeš, onoliko koliko je to moguće, da se vratiš u zemlju iz koje si došao. To je
dobro. Možda će ti povređena strana oprostiti jezikom i ljudskim rečima; ali delo je učinjeno; čak ni sve
snage Prirode, čak i da one rade potajno za tebe, ne mogu učiniti da to bude neučinjeno; posledice po
telo, posledice po dušu, iako nijedan čovek ne može da ih oseti, ali one su tu zapisane u analima
y
Prošlosti i moraju odjekivati tokom svih vremena.

Pokajanje za loše činjenje rađa, kao svako drugo delo, svoje sopstvene plodove, plodove proči-šćenja
srca i popravljanja u Budućnosti, ali ne utiče na Prošlost. Izvršenje lošeg dela je nepovratno delo; ono
onemogućava duši da čini dobra dela ubuduće. Posledice ne mogu biti izbrisane; ali njiho-vim smerom se
ne treba baviti. Izvršeno loše i zlo, mada neizbrisivo, ne mora da vuče u očaj, već ka energičnijim
naporima. Pokajanje je vredno kao što je uvek bilo; ali ono vredi samo radi nepokole-bljivosti u
Budućnosti, a ne da bi se zataškala Prošlost.

Čak i treperenje vazduha, kada se pokrene ljudskim glasom, ne prestaje da postoji sa zvukom koji ga je
pokrenuo. Njegova brzo nestajuća snaga postaje nečujna za ljudsko uvo. Ali, talasi vazduha koji su nastali
na taj način, idu površinom zemlje i okeana i za manje od dvadeset časova svaki atom atmosfere preuzeće
te neograničeno male količine kretanja kroz bezbrojne kanale koji su pokrenuti i koji će nasta-viti uticaj
na svom putu daljeg postojanja. Vazduh je jedna ogromna biblioteka na čijim je stranicama zauvek
zapisano sve što je čovek ikada rekao, ili čak prošaputao. U njemu, u njegovim nepostojanim,
ali nepogrešivim slovima, izmešanim s najranijim, kao i s poslednjim znacima moralnosti, ostaju

zauvek zabeleženi neostvareni zaveti, neispunjena obećanja; ovekovečeni u kretanju svake čestice, sve u
jedin-stvu, kao svedočanstvo promenljive ljudske ćudi. Bog čita ovu knjigu, koju mi ne možemo.

Zemlja, vazduh i okean, večni su svedoci dela koje smo mi učinili. Nijedan pokret izazvan prirodnim

uzrocima ili posredstvom čoveka, nije zauvek izbrisan. Trag svake kobilice koja je ikada presecala
površinu okeana, ostaje zauvek zapisan u budućim kretanjima svih narednih čestica koje dolaze na
njihovo mesto. Svaki zločinac, po zakonima Svemoćnog, bezuslovno je povezan s posto-janjem njegovog
zločina; jer svaki atom njegovog smrtnog tela, kroz kakve god pomene njegove čestice mogu da prođu,
ostaće u njemu u svakoj kombinaciji i zadržaće izvedeni pokret tog istog mišićnog rada kojim je zločin
izvršen.