Page 123 - Albert Pike - Moral i Dogma

Dobri ljudi su previše ponosni na svoju dobrotu. Oni su poštovani; Sramota im se ne približava; njihovo
držanje ima težinu i uticaj; njihova odeća je bez mrlja; otrovni dah kleveta nikada ne pada na njihova
poštena imena. Kako im je lako da pogledaju s prezirom dole na siromašne i degradirane pre-stupnike; da
prođu pored njih uzvišenim korakom; da podignu krajeve svoje odeće oko takvih kako ih ne bi uprljali u
dodiru s njima! Ipak, Veliki Majstor Vrline ne radi to već se spušta na običan odnos s običnima i
grešnima, sa samarićanskom ženom, sa izgnanikom i Pariahom iz hebrejskog sveta.
2

Mnogi ljudi misle o sebi da su bolji u poređenju s tuđim grehovima! Kada posmatraju svoje su-sede i
njihove loše naravi ili ponašanja, oni često osećaju tajno likovanje koje uništava njihove vlasti-te
pretenzije ka mudrosti i umerenosti, pa čak i na vrline. Mnogi uživaju zbog grehova drugih; i to je čest
slučaj kod onih koji rado prihvataju upoređivanje svojih vlastitih vrlina sa susedovim greškama.

Moć plemenitosti se premalo viđa u svetu; potiskuju se uticaji sažaljenja, moći ljubavi, kontro-liše se
umerenost naših strasti, impresivna uzvišenost tog savršenog karaktera u kojem se prepliću ozbiljno
nezadovoljstvo s tugom i sažaljenjem za prekršioca. Mason bi trebalo tako da tretira svoju Braću koja
skrenu s puta. Ne sa gorčinom, ni dobrodušnom neusiljenošću, ne sa svetovnom ravno-dušnošću, niti sa
filosofskom hladnoćom, ne sa popustljivom svešću koja prihvata kao dobro sve ono što je potvrdilo

javno mnjenje; već sa milošću, sažaljivom ljubaznošću i ljubavlju prema njemu.

Ljudsko srce se neće voljno prikloniti onome što je slabo i pogrešno u ljudskoj prirodi. I, uko-liko nam
ono u tome popusti, to mora da bude popuštanje samo za ono što je božansko u nama. Poročnost mog

suseda ne može da seporedi s mojom poročnosti; ni njegova pohotljivost, na primer, s mojim besom
protiv njegovih poroka. Moje greške nisu instrument koji će sprečiti njegove greške. I zato, nestrpljivi
reformatori i optužujući propovednici, kao ni žestoki kritičari, besni roditelji ili razdraženi rođaci,
uglavnom ne uspevaju u svom delu da promene zabludelog.

Moralni prekršaj je bolest, bol, gubitak, beščašće u besmrtnom delu čoveka. On je, po sebi, krivica i
beda dodata na krivicu. Takođe je, po sebi, nesreća; i pored toga, on donosi nesreću neodo-bravanja od
Boga, gnušanje svih ljudi s vrlinina i gnušanje same duše. Postupaj s verom, ali oprezno i pažljivo sa
ovim zlom! On nije stvar sitne provokacije, niti ličnog sukoba, niti sebični nadražaj.

Govori pažljivo sa svojom grešnom Braćom! Bog njih sažaljeva: Hrist je umro radi njih: Proviđenje čeka
na njih: Nebo će im se smilovati; i Nebeski duh je spreman da ih dočeka s radošću. Neka tvoj glas bude u
jedinstvu sa svim silama koje Bog ima za njegov oporavak!

Ako te neko prevari i likuje u tome, on je taj kojeg treba najviše sažaljevati kao ljudsko biće. On je
dublju ranu načinio sebi nego tebi. On je taj, a ne ti, kojegće Bog nagraditi pomešanim nezadovoljstvom i
sažaljenjem; a Njegov sud bi trebalo da bude tvoj zakon. Od svih brojnih blagoslova Svete
Planine, nijedan nije za tog čoveka; ali za milostivog, mirotvorca i progonjenog, oni se slobodno sipaju.

Svi mi imamo slične strasti, sklonosti i iskušenja. U svima nama postoje elementi koji mogu biti
deformisani u stalnoman procesu moralne degradacije, sve do najgoreg zločina. Jadnik, kojeg gomila
proklinje prilikom izvođenja na stratište, na egzekuciju, nije ništa gori od svakog pojedinca koji bi uradio
isto što i on, u istim uslovima. Njega zaista treba osuditi, ali ga treba i duboko žaliti.