Page 163 - Albert Pike - Moral i Dogma

12 ", VELIKI MAJSTOR ARHITEKTA

( (

elike dužnosti koje nam se prenose s poukama o radnim alatima Velikog Majstora Arhitekte, zahtevaju
veoma mnogo od nas. Podrazumeva se da već postoji sposobnost da se one izvršavaju verno i potpuno, i
navode nas da razmislimo o dostojanstvu ljudske pri-rode i ogromnim silama i mogućnostima ljudske
duše. Za ovu temu tražimo vašu pažnju na ovom Stepenu. Počinjemo da se uspinjemo sa zemlje prema
Zvezdama.

Oduvek je ljudska duša težila prema svetlosti, prema Bogu i Beskonačnom. To se posebno do-gađa u
njenim nesrećama. Reči dopiru veoma plitko u dubine tuge. Misli koje se u tišini prevrću u njoj, odlaze u
tišinu Beskonačnog i Večnog, i nemaju smisao. Mnoge su misli tamo, koje ni jedan jezik nikada nije
izgovorio. Njima ne nedostaje toliko ljudsko saosećanje, koliko pomoć sa visina. Postoji usamljenost u
dubokoj tuzi koju samo Božanstvo može da olakša. Sam um se bori s velikim problemom nesreće i traži
rešenje od Beskonačnog Proviđenja Neba, i time se direktno usmerava prema Bogu.

Postoje mnoge stvari u nama kojih, očigledno, nismo svesni. Da bismo vratili učmalu svest u život i time
poveli dušu gore, prema Svetlosti, postoji jedna pripomoč za svakog velikog sveštenika ljudske prirode,
bilo da je njegovo sredstvo pero, olovka ili jezik. Mi nismo svesni intenziteta i stra-hota života u nama.
Zdravlje i bolest, radost i tuga, uspeh i razočaranje, život i smrt, ljubav i gubitak, sve su to poznate reči

našim usnama, ali mi ne znamo do koje dubine one dopiru u nama.

Čini se da nikad ne znamo šta svaka stvar znači ili koliko je vredna, dok je ne izgubimo. Brojni organi,
nervi, vlakna u našem telu, tiho obavljaju svoj rad godinama i mi smo potpuno nesvesni kolika je

vrednost tog rada. I, tako sve traje dok še ne povredimo, kada ustanovimo tu vrednost i shvatimo koliko je
bila važna za našu sreču i udobnost. Nikada ne shvatamo potpuno značenje reči vlasništvo, lakoća i
zdravlje; bogatstvo značenja dragih reči roditelj, dete, voljena i prijatelj, sve dok ta stvar ili lice ne
nestanu; sve dok, na mesto svetlosti, vidljivog biča, ne dođe ružna senka usamlje-nosti, gde ničega nema,
gde mi uzaludno širimo ruke i naprežemo oči u mraku sumorne praznine. Ipak, u toj praznini, ne gubi se
objekat koji smo voleli. On postaje za nas samo više stvaran. Naša prizivanja Božje milosti, ne samo da
zasijaju kada nas one napuste, več se prenose u trajnu stvarnost; i ljubav i prijateljstvo dobijaju svoj
večni pečat pod hladnim utiskom smrti.

Nejasna svest o beskonačnoj misteriji i uzvišenosti, leži u svim banalnostima života. Postoji odvratnost
oko nas, ali i veličanstvenost, u svim našim malim poslovima. Grubi seljak sa Apenina, usnuo pored
stuba u veličanstvenoj Rimskoj crkvi, čini se da ništa ne čuje i ne vidi, već samo sanja o stadu koje
napasa ili o zemlji koju obrađuje u brdima. Ali, horska simfonija je u njegovim ušima, a pozlaćene lukove
nejasno vidi kroz poluzatvorene kapke.