Page 194 - Albert Pike - Moral i Dogma

Masonerije se ne čuje i zanemaren je. Prva pouka koju shvata onaj koji se angažuje u velikom poslu
reforme ili dobročinstva jeste - da su ljudi, u suštini, bezbrižni, mlaki i ravnodušni prema svemu što ne
spada u njihove lične i trenutne interese ili blagostanje. Svi veliki poslovi čoveka u borbi za savršenstvo
pripadaju pojedincu, a ne udruženoj snazi mnogih. Entuzijasta koji zamišlja da može samo svojim
zanosom da nadahne mnoge oko sebe ili tek nekolicinu da se udruže s njim kao saradnici, bolna je greška;
i najčešće, njegovu ubeđenost u sopstvenu grešku, prate obeshrabrenost i gnušanje. Kada uradi nešto sve
sam, plati sve sam i prepati sve sam i kada, uprkos svim preprekama i smetnjama, veliki posao bude
obavljen i postigne uspeh, on tada vidi one koji su mu se protivili ili su ga hladno gledali u toj aktivnosti,

kako traže i uzimaju sve pohvale i nagrade, što je obična i gotovo redovna pojava dobročinitelja te vrste.

Onaj koji teži da služi, da koristi drugima i unapredi svet, kao plivač je koji se bori s jakom mati-com, u
reci koja ga šiba besnim talasima, pod vetrom. Često talasi urlaju iznad njegove glave, bacaju ga i vuku

nazad. Većina ljudi se prepusti snazi matice i pluta na njoj do obale ili budu prebačeni u brzake; samo
poneki, srčani i hitrih ruku bore se do konačnog uspeha.

Učmalost i dremež najviše razjedaju i ometaju maticu napretka, poput čvrste stene ili nekog mrtvog,

drveta, usađenih u čvrsto dno, a svuda oko njih reka vri i vrtloži: Masoni koji sumnjaju, oklevaju i koji su
obeshrabreni, koji ne veruju u sposobnost čoveka da se unapređuje i koji nisu izlo-ženi nikakvim radnim
mukama, ni radu u interesu za dobrobit celog čovečanstva, čekaju da drugi sve urade, čak i ono čemu se
oni podsmevaju i suprotstavljaju, i uz to još sede i aplaudiraju, ne radeći ništa. Moguće je da se bave
prognozom neuspeha.

Bilo je dosta takvih prilikom obnove gradnje Hrama. Bilo je proroka zla i nesreće - mlakih,
nezainteresovanih i ravnodušnih; onih koji su stajali sa strane i podsmevali se i onih koji su mislili da
Bogu čine uslugu ako ponekad aplaudiraju. Bilo je gavrana koji su graktali sa zlom slutnjom i gunđala
koja su propovedala pogrešnost i uzaludnost tog pokušaja. Svet je sastavljen od takvih i njih je uvek bilo
u izobilju, kao što ih ima i sada.

Ali, i pored sumorne i obeshrabrujuće nade u vezi sa projektom, uz mlakost i gorko suprotstav-ljanje
spolja, naša drevna Braća su istrajala. Pustimo ih neka nastave dobar posao i kad god nam je, kao i njima,
uspeh dalek i neizvesan, setimo se da je jedino pitanje koje možemo postaviti, kao pravi ljudi i Masoni:
Štaja treba da uradim? A ne kakav će biti rezultat i naša nagrada ako obavimo zadatak. Radimo s Mačem
u jednoj i sa Mistrijom u drugoj ruci!

Masonerija uči da je Bog Očinsko Biće i da vodi brigu o svojim stvorenjima, kao takav je pred-stavljen s
titulom Otac koja, kao ideja, nije poznata ni u jednom od sistema Paganizma, i ne po-dučava ni u jednoj
teoriji filosofije. Jer, On se brine, ne samo za sjajna bića iz drugih sfera, Sinove Svetlosti, stanovnike
Nebeskih svetova, već i za nas, sirote, neznalice i bezvredne. On ima sažaljenje za naše greške, oprost za
krivicu, ljubav za čiste, znanje za skromne i obećanje besmrtnog života za one koji mu veruju i slušaju ga.

Bez verovanja u Njega, život je jadan, a svet je mrak, Univerzum je lišen sjaja, intelektualna veza s
prirodom je prekinuta, lepota življenja je izgubljena, velika je nada da smo izgubljeni; a um, kao zvezda
izbačena iz svoje putanje, luta beskonačnom pustinjom svog koncepta, bez lepote, cilja, sudbine ili kraja.

Masonerija nas uči da, od svih događanja i kretanja koja nastaju u svetovima univerzuma i u večnom