Page 190 - Albert Pike - Moral i Dogma

simboličkom pijedestalu od alabastera, na kome stoji savršena kocka od ahata, simbol dužnosti, sa
uklesanim božanskim imenom Boga. Onaj koji vredno seje i žanje dobar je radnik i vredan angažovanja.
Ali, onaj koji seje ono što će drugi žnjeti i koji neće ni znati ni mariti za sejača, radnik je uzvišenog reda i
vredan još uzvišenije nagrade.

Mason ne nagovara druge na asketsko potcenjivanje ovog života, kao da je to nevažan i bezvre-dan deo
ljudskog postojanja; jer, za to su potrebna osećanja koja su neprirodna i koja bi, ako bi kao takva ipak
postojala, bila morbidna ili, ako bi bila izneta, bila bi pogrešna; već, on zagovara da radije gledamo na
budući život kao na kompenzaciju za društvena zla, a ne na njihovo izlečenje u ovom životu; isto se
odnosi za izazov vrline i društveni napredak. Život je realan, ozbiljan i pun dužnosti koje treba izvršiti.
On je početak naše besmrtnosti. Samo oni koji osećaju dubok interes i ljubav prema ovom svetu radiće
odlučno na njegovom unapređenju; oni, čiji se ciljevi i težnje prenose ka Nebu, lako se pokoravaju
bedama zemlje, beznađem, smatrajući ih odgovarajućim i naređenim; i teše sebe idejom popravljanja do
koje će, jednog dana, dospeti i oni. Tužna je istina da su oni koji su najposvećeniji duhovnom i dubokom

razmišljanju i stvaranju vladavine religioznih pravila u svojim srcima, najčešće apatični prema
poboljšanju ovih svetskih sistema i u mnogim slučajevima potpuno nezainteresovani za zlo, i
neprijateljski raspoloženi prema političkim i društvenim reformama, jer odvlače ljudsku energiju od
večnosti.

Mason ne ratuje sa svojim instinktima ili nagonima, ne iscrpljuje telo do iznemoglosti i bole-sti, i ne
omalovažava ono što vidi da je lepo, jer zna da je to lepo i oseća da je to neizrecivo drago i fascinantno.
On ne zapostavlja prirodu koju mu je Bog dao, da bi se borio za neku drugu koju mu On nije darovao.
Mason zna da je čovek poslat u svet, ne samo kao duhovno, već kao složeno biće, napravljeno od tela i
uma, i da je to telo koje mu odgovara i koje mu je neophodno u materijalnom svetu, potpuno njegovo i s
pravom njegov pripadajući deo. Njegov život se vodi uz puno uvažavanje te činjenice. On ga se ne odriče
krupnim rečima i priznaje ga kao njegovu slabost, uz neizbežne padove. On veruje da njegova duhovnost
dolazi tek u narednoj fazi njegovog bića, kada dobije du-hovno telo; njegovo sadašnje telo će biti
odbačeno u smrti; i da, namera je Božja, on upravlja njime i da ga kontroliše, da ono ne bude
zapostavljeno i prezreno od njegove duše, pod kaznama, s teškim posledicama.

Mason nije nezainteresovan za sudbinu svoje duše nakon njenog postojećeg života, za njeno trajno i večno
postojanje, i za pojavni oblik u kojem će to postojanje biti u potpunosti razvijeno. To su za njega teme od
najdubljeg interesa, za najuzvišenije i vrlo rafinirano razmišljanje. One mu oduzimaju veliki deo odmora;
i, on postaje blizak s tugom i nesrećama ovog života, jer su njegove nade - razočarenja, a njegova vizija
sreće je ovde izbledela, jer ga je život istrošio u trci s vremenom, u kojem je izmučen i radom istrošen, a
breme godina postalo preteško njegovim ramenima, pa ravnoteža želja postepeno skreće u korist
narednog života; i on se tada priklanja svojim uzvišenim razmišljanjima sa čvrstim opredeljenjem, za
koje mu ne treba povod,i on neće ni da čuje ni za kakvu zabranu. To su utešne privilegije za častoljubive,

istrošene, iscrpljene i ucveljene.

Njemu razmišljanje o Budućnosti osvetljava Sadašnjost i razvija viši deo njegove prirode. On se s
pravom trudi da poštuje oba, zahteve Neba i zemlje u svom vremenu i mislima, kako bi uspostavio njihov

pravi odnos za izvršavanje dužnosti i uklopio se u interese ovog sveta, kao i za pripremu za bolji, za
kultivizaciju i pročišćenje svog sopstvenog karaktera i za javnu službu njegovim zemljacima.