Page 247 - Albert Pike - Moral i Dogma

U međuvremenu, mi radimo da bismo ubrzali dolazak tog dana. Morali iz antike, zakoni Mojsija i
Hrišćanstva, su naši. Mi prihvatamo svakog učitelja Morala, svakog Spasitelja, kao brata u ovom velikom
poslu. Orao je nama simbol Slobode, Uspeha i Jednakosti, a Pelikan, Čovečanstva i našeg Reda Bratstva.
Radeći za ovo, sa Verom, Nadom i Milošću, kao našim oklopom, mi ćemo čekati, strpljivo, konačnu
pobedu Boga i potpunu manifestaciju Reči Boga.

Nijedan Mason nema prava da umesto drugoga, u okviru zidova masonskog Hrama, meri ste-pen
poštovanja koji treba da oseća prema bilo kojem Reformatoru ili Osnivaču bilo koje Religije. Mi ne
učimo verovanje ni u jednu pojedinačnu veru, kao što ne učimo ni neverovanje. Bilo koje visoke atribute
je Osnivač Hrišćanske Vere mogao da ima ili ih nije imao, po našem verovanju, niko ne može da spori da
je On propovedao i vršio čistu i uzvišenu moralnost, čak i uz rizik da, u krajnjem slučaju, izgubi Svoj
život. On nije bio samo dobročinitelj ljudi bez nasleđa, već uzor za čovečanstvo. Predano je voleo decu

Izraela. Njima je On došao i samo njima je On propovedao o Jevanđelju koje su Njegovi učenici kasnije
predali i strancima. On bi se radovao da je oslobodio iza-brane Narode iz njihovih duhovnih veza
neznanja i degradacije. Kao onaj koji voli celo čovečanstvo, položio je svoj život za emancipaciju
Njegove braće. On treba da bude svima, Hrišćanima, Jevrejima i Muslimanima, biće zahvalnosti i
obožavanja.

Rimski svet je osetio noćnu moru nastupajućeg raspada. Paganizam, čije su Hramove uzdrmali Sokrat i
Ciceron, rekao je svoje poslednje reči. Bog Hebreja je bio nepoznat van granica Palestine. Stare religije
nisu uspele da pruže sreću i mir svetu. Brbljivi i svadljivi filosofi su zbrkali sve ideje čoveka, sve dok
nisu posumnjali u sve i izgubili veru u sve: u Bogove, i njihovu dobrotu i milosrđe, u vrline čoveka, i u
sebe. Čovečanstvo je bilo podeljeno u dve velike klase, gospodare i robove; moćne i prezrene, visoke i
niske, tirane i rulju; čak su prvi bili zasićeni servilnošću potonjih koji su, u ma-laksalosti i očaju, potonuli
na najniži nivo degradacije.

I, gle! Kada je, glas, u beznačajnoj Rimskoj Provinciji Judeji, najavio novo Jevanđelje - novu Božju
Rečslomljenima, mučenicima i iskrvarenom čovečanstvu, Slobodu Misli, Jednakost svih ljudi u očima
Boga, univerzalno Bratstvo, novu doktrinu, novu religiju - progovorile su stare Prvobitne Istine još
jednom!

Čovek je još jednom naučen da pogleda u vis ka svom Bogu. Ne više u Boga sakrivenog u nepro-bojnoj
misteriji i beskrajno dalekog od ljudskih osećanja koji se pojavljuje samo u intervalima mraka da razbije
i smrvi čovečanstvo, već u Boga, dobrog, blagotvornog i milostivog koji više voli stvorenja koje je On
napravio, nemerljivom i neprolaznom ljubavlju; Koji oseća prema nama i saoseća sa nama i šalje nam
bol, oskudicu i bolest koji mogu samo da nam služe da razvijemo u nama vrline i veli-čanstvenost, kao
prednost da zauvek živimo s Njim.

Isus iz Nazareta, Sin Čovekov je tumač novog Zakona Ljubavi. On poziva k Sebi sve ponižene i
siromašne, Parije (bilo koja osoba degradirana ili prezrena klasa, otpadnik od društva, ili u Indiji,
pripadnik najniže kaste) sveta. Prvom rečenicom koju On izgovara, blagoslovi svet i najavljuje novo
Jevanđelje: Blagosloveni su oni koji oplakuju nekogjer će oni biti utešeni. On sipa ulje utehe na svako
slomljeno i iskrvareno srce. Svaki mučenik je Njegov obraćenik. On deli njihovu tugu i saoseća sa svima

u njihovoj patnji.

On podiže grešnika i Samarićanku, i uči ih da se nadaju oproštaju. On pomiluje ženu uhvaćenu u preljubi.
On ne bira svoje učenike među Farisejima ili Filosofima, već među niskim i poniženim, čak i ribaru iz

Galileje. On leči i hrani siromašne. On živi među siromašnima i među prijateljima. Propatite malo, deco,