Page 244 - Albert Pike - Moral i Dogma

ispunjenog sličnim suncima i svetovima, čini nam se da možemo biti - neverovatno beznačajni.

Univerzum koji je izgovorena Reč Boga, beskonačan je po obimu. Nema praznog prostora van kreacije, ni
na jednoj strani. Univerzum koji je Misao Boga, koja je izgovorena, nikada nije bila ne-izgovorena, jer
Bog nikad nije bio neaktivan; niti je Bio, bez mišljenja i kreiranja. Oblici kreacije se menjaju, sunca i
svetovi žive i umiru kao lišče i insekti, ali Univerzum je po sebi beskonačan i večan, jer Bog Jeste, Bio je
i uvek Će Biti i uvek je mislio i stvarao.

Razum je sklon da prihvati da je Vrhovna Inteligencija, beskonačno močna i mudra, stvorila ovaj
bezgranični Univerzum; ali nam, takođe, kaže da smo mi nevažni u njemu koliko zoofiti i entozoa ili kao
nevidljive čestice pokrenutog života koji pluta vazduhom ili gamiže u kapljici vode.

Osnova naše vere počiva na umišljenom interesu Boga za našu rasu, interesu koji se lako us-postavio
kada je čovek verovao da je on jedino inteligentno biče, vredno posebne i budne pažnje i zabrinutosti
Boga koji ima samo ovu Zemlju na koju treba da pazi i da nadgleda njeno održavanje, i koji je bio
zadovoljan da stvori, u celom beskrajnom Univerzumu, samo jedno jedino biče, koje ima dušu, a ne neku
životinju - najgrublje je uzdrmana jer se Univerzum širi i produžava oko nas; mrak sumnje i neverice nam
se mučno usađuje u Dušu.

Oblici s kojima se, obično, trudimo da zadovoljimo svoje sumnje, samo ih povećavaju. Objasniti nužnost
uzroka kreacije, isto je što i objasniti nužnost uzroka za taj uzrok. Argument iz plana i obli-ka, samo
odbacuje problem još jedan korak dalje. Oslonac sveta na slonu i slon na kornjači i kornjača na - ničemu.

Kada nam se kaže da životinje imaju samo instinkt i da Razum pripada samo nama, to nas ni na koji način
ne zadovoljava, jer postoji ogromna razlika između nas i njih. Ako nam mentalni fe-nomeni, iskazani od
životinja koje misle, sanjaju, pamte, svađaju se, planiraju, smišljaju, kombinuju i prenose svoje misli
jedna drugoj, kao da se ponašaju racionalno usaglašene, ako se njihova ljubav, mržnja i osveta mogu
shvatiti kao rezultati organizacije materije, kao boja ili miris, posluže za hi-potezu o nematerijalnoj Duši

da bi se objasnio fenomen iste vrste (samo više savršen, manifestovan od ljudskih bića) - vrhunski je
apsurd. Da organizovana materija može da misli ili uopšte da oseća, je velika i nerazrešena misterija.
Instinkt je samo reč bez značenja koja, inače, znači inspiracija. On je ili sama životinja ili Bog u životinji,
koja misli, pamti i rezonuje; i instinkt, prema opštem prihva-tanju termina, bio bi najveća i najdivnija
misterija - ništa manje od direktnog, trenutnog i stalnog upućivanja na Božanstvo - jer životinje nisu
mašine ili automati koji se pokreću oprugama i maj-mun je samo glupi Australijanac.

Moramo li uvek da budemo u ovom mraku neizvesnosti i sumnje? Zar ne postoji mogućnost izlaska iz
lavirinta osim slepom verom koja ne objašnjava ništa, i u mnogim verama, drevnim i sadašnjim, dovodi
Razum u protivljenje i vodi nas ka verovanju, bilo u Boga bez Univerzuma, Univerzum bez Boga ili u
Univerzum koji je po sebi Bog?

Čitamo u Hebrejskim Dnevnicima da je Solomon, mudri Kralj, bio uzrok što su dva ogromna bronzana
stuba postavljena ispred ulaza u Hram; prvi je nazvan Yakayin (Jakin) a drugi Bahaz (Boaz); te dve reči
se pojavljuju u našoj verziji kao Snaga i Uspostavljanje (1. Carevi; Gl. 7:2i> i 2. Dnevnici, Gl. 3:17).
Masonerija Plave Lože ne daje objašnjenje tih simboličkih stubova; ni Hebrejske Knjige nas ne upućuju
da su oni simbolički. Iako nisu dati kao simbolički, oni se često objašnjavaju kao takvi.