Page 243 - Albert Pike - Moral i Dogma
P. 243

verujemo, ne prenosi našim čulima jer ona nam, ni u kom slučaju, neće biti potvrda za istinitost onoga u
  šta se veruje.







  Svest, ili nasleđe i unutrašnja ubeđenja, ili instinkt koji je božanski usađen, za razne stvari, jeste najviši
  Mogući dokaz, ako ne i jedini stvarni dokaz, o istinitosti određenih stvari, ali samo za istine određene
  vrste.


  Ono što mi nazivamo Razum, to jest, naše nesavršeno ljudsko rasuđivanje, sigurno će nas od-vesti od
  Istine kada su u pitanju nevidljive stvari i, posebno, od onih koje su Beskonačne, ako se opredelimo da
  verujemo samo u ono što on može da nam prikaže, ili ako nećemo da verujemo u ono što on, kroz svoj
  proces logike, pokaže da je kontradiktorno, nerazumno ili apsurdno. Njegov metar ne može da izmeri
  svod  Beskonačnosti.  Na  primer,  Ljudskom  razumu  su,  Beskonačna  Pravda  i  Beskonačno  Milosrđe  ili
  Ljubav, u istom Biću, nekonzistentni i nemogući. Može se pokazati da jedno obavezno isključuje drugo.
  Pošto je Kreacija imala svoj početak, može se, takođe, pokazati da je Večnost prošla pre nego što je
  Božanstvo počelo stvaranje, tokom koje je Ono bilo neaktivno.







  Kada posmatramo nebo u vedroj noći, bez meseca, koje svetluca sa zvezdama, i kada znamo da je svaka
  fiksna zvezda samo jedna od milijarde drugih Sunca i da svaka, verovatno, ima svitu svojih svetova, i da

  su  sve  naseljene  živim  bićima,  mi  razumom  osećamo  sopstvenu  nebitnost  u  Stvaranju,  i  istovremeno
  shvatamo  da  se  u  mnogo  toga,  što  su  u  različitim  vremenima  bila  naša  verovanja,  uopšte  nikada  nije
  moglo verovati iako su priroda, veličina i udaljenost do ovih Sunca i našeg Sunca, Meseca i Planeta, bili
  poznati Drevnima, kao što su i nama.


  Njima su sva svetla svoda bila stvorena samo zato da bi davala svetlost zemlji, kao i njihove lampe i
  sveće u domovima. Zemlja je trebalo da bude jedini nastanjeni deo Univerzuma. Svet i Univerzum su bili
  srodni termini. Čovek nije imao nikakvu predstavu o veličini i udaljenosti ne-beskih tela. Ali Mudraci
  jesu, u Haldeji, Egiptu, Indiji, Kini i Persiji, i stoga su oni uvek imali jedno ezoterično ubeđenje, mada
  samo u misterijama, koje je bilo nepoznato prostima. Ni jedan Mudrac, u bilo kojoj zemlji, Grčkoj ili u
  Rimu, nije verovao u popularne vere. Njima su Bogovi i Idoli Bogova bili samo simboli i simboli velikih
  i misterioznih istina.


  Prosti ljudi su zamišljali da je pažnja Bogova bila stalno usmerena na zemlju i čoveka. Grčka Božanstva
  su  živela  na  Olimpu,  jednoj  beznačajnoj  planini  na  Zemlji.  Tu  je  bio  Zevsov  Sud,  na  koji  je  Neptun
  dolazio iz Mora, a Pluton i Persefona iz mračnog Tartarusa  iz nedokučivih dubina grudi Zemlje. Bog je
                                                                      22
  sišao sa Neba na Sinaj i izdiktirao zakone za Hebreje Svom slugi Mojsiju. Zvezde su bile čuvari smrtnika
  čije  su  sudbine  i  sreča  trebale  da  se  pročitaju  u  njihovim  kretanjima,  konju-gacijama  i  opozicijama.
  Mesec je bio Mlada i Sestra Suncu, na manjoj razdaljini od Zemlje i poput Sunca, načinjen samo na polzu
  čovečanstvu.


  Ako velikim teleskopom Lorda Rossea  istražujemo ogromne magline Herkulesa, Oriona i Andromede, i
                                               23
  zatim ih posmatramo izdvojeno od brojnih Zvezda kojih ima više nego peska na oba-li; ako pomislimo da
  je svako od ovih Sunca, sa svojom svitom svetova i s rojevima života - poput našeg, ili mnogostruko veče
  od našeg, i ako odemo dalje u mašti i potrudimo se da predočimo svu veličinu beskonačnog svemira,
   238   239   240   241   242   243   244   245   246   247   248