Page 243 - Albert Pike - Moral i Dogma

verujemo, ne prenosi našim čulima jer ona nam, ni u kom slučaju, neće biti potvrda za istinitost onoga u
šta se veruje.

Svest, ili nasleđe i unutrašnja ubeđenja, ili instinkt koji je božanski usađen, za razne stvari, jeste najviši
Mogući dokaz, ako ne i jedini stvarni dokaz, o istinitosti određenih stvari, ali samo za istine određene
vrste.

Ono što mi nazivamo Razum, to jest, naše nesavršeno ljudsko rasuđivanje, sigurno će nas od-vesti od
Istine kada su u pitanju nevidljive stvari i, posebno, od onih koje su Beskonačne, ako se opredelimo da
verujemo samo u ono što on može da nam prikaže, ili ako nećemo da verujemo u ono što on, kroz svoj
proces logike, pokaže da je kontradiktorno, nerazumno ili apsurdno. Njegov metar ne može da izmeri
svod Beskonačnosti. Na primer, Ljudskom razumu su, Beskonačna Pravda i Beskonačno Milosrđe ili
Ljubav, u istom Biću, nekonzistentni i nemogući. Može se pokazati da jedno obavezno isključuje drugo.
Pošto je Kreacija imala svoj početak, može se, takođe, pokazati da je Večnost prošla pre nego što je
Božanstvo počelo stvaranje, tokom koje je Ono bilo neaktivno.

Kada posmatramo nebo u vedroj noći, bez meseca, koje svetluca sa zvezdama, i kada znamo da je svaka
fiksna zvezda samo jedna od milijarde drugih Sunca i da svaka, verovatno, ima svitu svojih svetova, i da

su sve naseljene živim bićima, mi razumom osećamo sopstvenu nebitnost u Stvaranju, i istovremeno
shvatamo da se u mnogo toga, što su u različitim vremenima bila naša verovanja, uopšte nikada nije
moglo verovati iako su priroda, veličina i udaljenost do ovih Sunca i našeg Sunca, Meseca i Planeta, bili
poznati Drevnima, kao što su i nama.

Njima su sva svetla svoda bila stvorena samo zato da bi davala svetlost zemlji, kao i njihove lampe i
sveće u domovima. Zemlja je trebalo da bude jedini nastanjeni deo Univerzuma. Svet i Univerzum su bili
srodni termini. Čovek nije imao nikakvu predstavu o veličini i udaljenosti ne-beskih tela. Ali Mudraci
jesu, u Haldeji, Egiptu, Indiji, Kini i Persiji, i stoga su oni uvek imali jedno ezoterično ubeđenje, mada
samo u misterijama, koje je bilo nepoznato prostima. Ni jedan Mudrac, u bilo kojoj zemlji, Grčkoj ili u
Rimu, nije verovao u popularne vere. Njima su Bogovi i Idoli Bogova bili samo simboli i simboli velikih
i misterioznih istina.

Prosti ljudi su zamišljali da je pažnja Bogova bila stalno usmerena na zemlju i čoveka. Grčka Božanstva
su živela na Olimpu, jednoj beznačajnoj planini na Zemlji. Tu je bio Zevsov Sud, na koji je Neptun
dolazio iz Mora, a Pluton i Persefona iz mračnog Tartarusa iz nedokučivih dubina grudi Zemlje. Bog je
22
sišao sa Neba na Sinaj i izdiktirao zakone za Hebreje Svom slugi Mojsiju. Zvezde su bile čuvari smrtnika
čije su sudbine i sreča trebale da se pročitaju u njihovim kretanjima, konju-gacijama i opozicijama.
Mesec je bio Mlada i Sestra Suncu, na manjoj razdaljini od Zemlje i poput Sunca, načinjen samo na polzu
čovečanstvu.

Ako velikim teleskopom Lorda Rossea istražujemo ogromne magline Herkulesa, Oriona i Andromede, i
23
zatim ih posmatramo izdvojeno od brojnih Zvezda kojih ima više nego peska na oba-li; ako pomislimo da
je svako od ovih Sunca, sa svojom svitom svetova i s rojevima života - poput našeg, ili mnogostruko veče
od našeg, i ako odemo dalje u mašti i potrudimo se da predočimo svu veličinu beskonačnog svemira,