Page 273 - Albert Pike - Moral i Dogma

2i°, NOAHIT, PRUSKI VITEZ

Uovom Stepenu, ti si posebno zadužen da budeš skroman i ponizan, a ne razmetljiv i ispunjen
uobraženošću. U svom mišljenju, ne budi mudriji od Božanstva, ne traži mane u Njegovom radu, ne trudi
se da poboljšaš ono što je On uradio. Budi, takođe, skroman u odnosima sa svojom Braćom, ne podstiči
zle misli kod njih i nemoj im pripisivati zle namere. Hiljade novina su preplavile zemlju svojim
beznačajnim listićima, užurbano i neprestano okupirane u zajedljivosti prema motivima i ponašanju
čoveka i partija i u navođenju čoveka da misli gore o drugom; dok je, avaj, teško naći i jednu da je ikada,
čak i slučajno, radila na tome da jedan čovek misli bolje o nekom drugom.

Spletkarenje i lažno optuživanje, nikada nisu bili toliko drsko neobuzdani, ni u jednoj zemlji, kao što je to
danas u našoj zemlji. Ni najviša naklonost ka uzdržanosti, ni najuzvišenije ponašanje nenametljivosti, nisu
štit od njihovih otrovnih strela. Najuglednija javna služba se bavi samo po-grdama i uvredama, mnogo
revnosnije i mnogo beskrupuloznije, kada se taj koji se njima bavio, predstavi kao kandidat za glasove

birača.

Zlo je postalo opšte i široko rasprostranjeno. Ni jedan čovek, ni jedna žena, ni jedno domaćin-stvo nije
sveto niti sigurno od te nove Inkvizicije. Ni jedno delo nije toliko čisto ili toliko vredno da ga

beskrupulozni ulični prodavac laži, koji živi od toga što hrani pokvareni i morbidni apetit javno-sti, neće
proglasiti zločinom. Ni jedan motiv nije toliko nevin ili toliko hvaljen da ga on ne prikaže kao sramotu.
Novinarstvo zaviruje u unutrašnjost privatnih kuća, pilji u detalje privatnih tragedija greha ili sramote,
namerno izmišlja i vredno distribuira neproverene i neosnovane laži - da bi zara-dili novac onima koji
rade taj posao ili da bi uticali na trenutni odnos u ratu mašte.

Nije nam potrebno uvećanje ovih zla. Ona su očigledna svima i svi imaju pritužbe na njih, a dužnost
Masona je da uradi sve u svojoj moći kako bi ih smanjio ili potpuno otklonio. Kada greške i grehovi
drugih ljudi ne pogađaju naše bliske ili nas direktno, i kada nije potrebna naša osuda - tada nas se to ne
tiče; a novinari nisu opunomoćeni Cenzori Morala. Nemamo obavezu da prenosemo drugima svoje
neslaganje sa pogrešnim, nerazumnim ili neumesnim ponašanjem svakog čoveka. Nekog bi bila sramota
da izađe na ugao ulice i glasom uzvikuje za novčić.

Na ovom svetu niko ne sme da piše ili govori neistinito protiv drugih. Svaki čovek treba dosta toga da
1
uradi, da pazi i čuva sebe. Svima nam je već muka od velikog Lazaretta : i novinarsko i polemičko
pisanje stalno su nas podsećali na scenu u jednoj maloj bolnici, kada smo, sa užasom, čuli kako se
pacijenti šaljivo obraćaju jedan drugom zbog svojih nedostataka i mana: kako se jedan, izmršaveo zbog
tuberkuloze, ruga drugom koji je otečen od hidropsije (vodena bolest, oticanje organiz-ma); kako se jedan
smeje zbog raka lica drugog, a ovaj ostalima zbog tetanusa ili razrokosti; dok na kraju, pacijent u
delirijumu groznice, iskače iz kreveta i kida zavoje sa rana svojih drugara; i ništa se nije moglo videti,

osim grozne mizerije i osakaćenosti. Toliko je užasan taj rad u kojem su novinari i politička zaslepljenost
i polovina sveta, van Masonerije, angažovani.

Generalno, kritika koja se odnosi na ljudska dela, od onih koji su sami sebe imenovali i ovlastili za

Čuvare Javnog Morala, je nezaslužena. Ona, često, nije samo nezaslužena, već dela zaslužuju po-hvalu
umesto kritike; i kada ova poslednja nije zaslužena, ona je uvek preterana i time, nepravedna.

Mason će se upitati - kakav je duh tih ljudi koji mogu tako prostački da se rugaju čoveku, čak i kada je on

posrnuo. Kada bi imali bar malo plemenitosti u duši, oni bi sažaljevali njegovu nesreću i pustili koju suzu