Page 273 - Albert Pike - Moral i Dogma
P. 273

2i°, NOAHIT, PRUSKI VITEZ

  Uovom  Stepenu,  ti  si  posebno  zadužen  da  budeš  skroman  i  ponizan,  a  ne  razmetljiv  i  ispunjen
  uobraženošću. U svom mišljenju, ne budi mudriji od Božanstva, ne traži mane u Njegovom radu, ne trudi
  se da poboljšaš ono što je On uradio. Budi, takođe, skroman u odnosima sa svojom Braćom, ne podstiči
  zle  misli  kod  njih  i  nemoj  im  pripisivati  zle  namere.  Hiljade  novina  su  preplavile  zemlju  svojim
  beznačajnim  listićima,  užurbano  i  neprestano  okupirane  u  zajedljivosti  prema  motivima  i  ponašanju
  čoveka i partija i u navođenju čoveka da misli gore o drugom; dok je, avaj, teško naći i jednu da je ikada,
  čak i slučajno, radila na tome da jedan čovek misli bolje o nekom drugom.


  Spletkarenje i lažno optuživanje, nikada nisu bili toliko drsko neobuzdani, ni u jednoj zemlji, kao što je to
  danas u našoj zemlji. Ni najviša naklonost ka uzdržanosti, ni najuzvišenije ponašanje nenametljivosti, nisu
  štit od njihovih otrovnih strela. Najuglednija javna služba se bavi samo po-grdama i uvredama, mnogo
  revnosnije i mnogo beskrupuloznije, kada se taj koji se njima bavio, predstavi kao kandidat za glasove

  birača.

  Zlo je postalo opšte i široko rasprostranjeno. Ni jedan čovek, ni jedna žena, ni jedno domaćin-stvo nije
  sveto  niti  sigurno  od  te  nove  Inkvizicije.  Ni  jedno  delo  nije  toliko  čisto  ili  toliko  vredno  da  ga

  beskrupulozni ulični prodavac laži, koji živi od toga što hrani pokvareni i morbidni apetit javno-sti, neće
  proglasiti zločinom. Ni jedan motiv nije toliko nevin ili toliko hvaljen da ga on ne prikaže kao sramotu.
  Novinarstvo zaviruje u unutrašnjost privatnih kuća, pilji u detalje privatnih tragedija greha ili sramote,
  namerno izmišlja i vredno distribuira neproverene i neosnovane laži - da bi zara-dili novac onima koji
  rade taj posao ili da bi uticali na trenutni odnos u ratu mašte.


  Nije nam potrebno uvećanje ovih zla. Ona su očigledna svima i svi imaju pritužbe na njih, a dužnost
  Masona je da uradi sve u svojoj moći kako bi ih smanjio ili potpuno otklonio. Kada greške i grehovi
  drugih ljudi ne pogađaju naše bliske ili nas direktno, i kada nije potrebna naša osuda - tada nas se to ne
  tiče;  a  novinari  nisu  opunomoćeni  Cenzori  Morala.  Nemamo  obavezu  da  prenosemo  drugima  svoje
  neslaganje sa pogrešnim, nerazumnim ili neumesnim ponašanjem svakog čoveka. Nekog bi bila sramota
  da izađe na ugao ulice i glasom uzvikuje za novčić.


  Na ovom svetu niko ne sme da piše ili govori neistinito protiv drugih. Svaki čovek treba dosta toga da
                                                                                          1
  uradi,  da  pazi  i  čuva  sebe.  Svima  nam  je  već  muka  od  velikog  Lazaretta :  i  novinarsko  i  polemičko
  pisanje  stalno  su  nas  podsećali  na  scenu  u  jednoj  maloj  bolnici,  kada  smo,  sa  užasom,  čuli  kako  se
  pacijenti šaljivo obraćaju jedan drugom zbog svojih nedostataka i mana: kako se jedan, izmršaveo zbog
  tuberkuloze, ruga drugom koji je otečen od hidropsije (vodena bolest, oticanje organiz-ma); kako se jedan
  smeje  zbog  raka  lica  drugog,  a  ovaj  ostalima  zbog  tetanusa  ili  razrokosti;  dok  na  kraju,  pacijent  u
  delirijumu groznice, iskače iz kreveta i kida zavoje sa rana svojih drugara; i ništa se nije moglo videti,

  osim grozne mizerije i osakaćenosti. Toliko je užasan taj rad u kojem su novinari i politička zaslepljenost
  i polovina sveta, van Masonerije, angažovani.

  Generalno,  kritika  koja  se  odnosi  na  ljudska  dela,  od  onih  koji  su  sami  sebe  imenovali  i  ovlastili  za

  Čuvare Javnog Morala, je nezaslužena. Ona, često, nije samo nezaslužena, već dela zaslužuju po-hvalu
  umesto kritike; i kada ova poslednja nije zaslužena, ona je uvek preterana i time, nepravedna.

  Mason će se upitati - kakav je duh tih ljudi koji mogu tako prostački da se rugaju čoveku, čak i kada je on

  posrnuo. Kada bi imali bar malo plemenitosti u duši, oni bi sažaljevali njegovu nesreću i pustili koju suzu
   268   269   270   271   272   273   274   275   276   277   278