Page 275 - Albert Pike - Moral i Dogma

najteže osude; jer, da ima ličnog preispitivanja, sve osude bi bile dobronamernije. Čak i ako prepoznamo
po-roke u ljudima, teško možemo sebe prikazati na plemenitiji način ako ih, iz milosrđa, ne
sakrijemo; osim ako to nije laskavo ubeđivanje da s njima nastave. I, to je najniži nivo na koji čovek
može da se spusti - da njegov jezik kleveće kvalitetnog čoveka.

Postoji samo jedan zakon za Masona u ovoj stvari. Ako postoje vrline i on je prozvan da govori o onom
koji ih poseduje, neka ih iznese nepristrasno. I, ako postoje poroci, pomešani s vrlinama, neka bude
zadovoljan da svet to treba da sazna iz usta nekog drugog, a ne od njega. Jer, ako onaj koji čini zlo ne
zaslužuje milost, njegova žena, njegovi roditelji, njegova deca ili neka druga nevina lica koja ga vole,
Veoma je zaslužuju. Postupak ubice da ubada bespomoćnog za nagradu koju plaća pojedinac ili grupa,
danas se osuđuje isto kao i pre sto godina u Veneciji . Tamo gde nam nedostaje iskustvo, Milosrđe nam
2
nalaže da mislimo najbolje i da prepustimo ono što ne znamo Istraživaču Srca; jer greške, sumnje i zavist,

često povređuju neokaljanog; i najmanje opasnosti ima u milosrd-nom objašnjenju.

I konačno, Mason treba da bude pokoran i skroman prema Velikom Arhitekti Univerzuma, da ne sumnja u
Njegovu Mudrost, da ne stvara svoj nesavršeni osećaj Pravog, naspram Sopstvenog Proviđenja, da ne

pokušava brzopleto da istražuje Misterije Božje Beskonačne Suštine i nedokučivih planova i onih Velike
Prirode koji nam nisu dati da ih razumemo.

Neka se drži što dalje od lažnih filosofa koji teže da objasne sve, bez priznanja da postoji Bog koji je

odvojen i izdvojen od Univerzuma - a koji je njegovo delo!; koji uzdižu Univerzalnu Prirodu u Bogu i
obožavaju samo nju, čime isključuju Duh i ne veruju ni u kakav dokaz osim u onaj telesnih čula; koji
logičkim formulama i veštim spajanjem reči prave stvarnog, živog, vodećeg i zaštitničkog Boga koji
nestaje u bledoj izmaglici čiste apstrakcije i nestvarnosti, i koji je sam po sebi logička formula.

Ne treba mu dopustiti da bude daleko od teoretičara koji kude kašnjenje Proviđenja i zaleću se da uspore
redosled događanja koje je ono uvelo; koji zapostavljaju praktično, da bi se borili s nemogućim, koji su
mudriji od Neba; koji znaju cilj i svrhu Božanstva, preče i direktnije načine nje-govog delovanja, nego
što bi On želeo da primeni; koji se neće složiti s velikom harmonijom stvari Univerzuma, već sa
raspodelom imovine na ravne časti, sa potčinjavanjem volje jednog čoveka volji drugog, sa prinudnim
radom i sa gladovanjem, bedom i siromaštvom.

Neka on ne provodi svoj život, kao što to oni čine, u gradnji Vavilonske Kule i pokušajima da promene
ono što je fiksno u nepromenljivom zakonu Božjih odredbi. Koristeći Vrhovnu Mudrost Proviđenja, neka
bude zadovoljan što veruje da je taj tok događaja pravilno određen od strane

Beskonačne Mudrosti da ide (mada mi to ne možemo videti) ka velikom i savršenom rezultatu; neka bude
zadovoljan što prati pokazan put od strane tog Proviđenja i što radi za dobro ljudske rase i na način koji
je Bog izabrao da to dobro bude efikasno: i, iznad svega, neka ne gradi Vavilonske Kule verujući da će se
uzdizanjem popeti toliko visoko da će Bog nestati ili će biti prevaziđen od velike monstruozne čvrste
materijalne sile ili samog bljeska logičke formule; već, neka stoji (čak i više) skromno i ponizno na
zemlji i nek gleda sa strahopoštovanjem i poverenjem prema Nebu, i bude zadovoljan što je tamo pravi
Bog; ličnost a ne formula; Otac i zaštitnik koji voli i simpatiše i sažaljeva njih; i da su večni putevi
kojima On vlada svetom beskrajno mudri, bez obzira na to koliko je on daleko iznad nemoćnog shvatanja
i ograničenih vidika čoveka.