Page 274 - Albert Pike - Moral i Dogma

žalosti zbog njegove gluposti ili nesreće. Ali, pošto su oni samo ljudi a ne pravi gadovi, Priroda je
napravila veliku grešku prema ljudskom telu i unesrećila ga tako surovom dušom - da teži da uveća patnju
i nesreću koja je već neizdrživa. Kada Mason čuje za bilo kog čoveka da ga javno preziru, on to treba da
ima u vidu i da saoseća s njegovom nesrećom, a ne da ga čini još nesrećnijim. Zatrovati mu porugama ime
koje je već osramoćeno, isto je kao i onom koji je kažnjen na bičevanje, zameniti ili staviti na bič metalne
žice; i svakom normalnom umu, to je nehumano i nečovečno.

Čak i čovek koji napravi i prizna svoje greške, često ima miran dom, vlastiti kamin, nežnu vo-ljenu
suprugu i nevinu decu koja, verovatno, ne znaju ništa o njegovim starim greškama i padovima, prošlim i
okajanim; ili, ako i znaju za njih, oni ga vole još više jer je, pošto je smrtan - grešio, i kako je po liku
Božjem - on ih je okajao. Svaki taj udarac na njenog supruga i njihovog oca, razdire čiste i nežne grudi
njegove supruge i njegovih ćerki, i nisu dovoljni da zaustave ruku surovog novinara i njegovih

istomišljenika; i on ih zatim, usled sužene svesti, ubija u svojoj kući, ustreptale i nevine, nežnih grudi; i
potom izlazi u velike arterije grada, gde struja života pulsira, drži glavu uspravno i obraća se drugarima
da ga pohvale i da mu se dive za viteško delo koje je uradio - zabadanje noža iz jednog i drugo srce, koja
su bila nežna i njemu predana.

Ako tražiš uzvišeno i uspravno držanje, najčešće ga možeš naći kod prostih ljudi. Arogancija je seme
koje uvek raste na đubrištu. Ona zaudara iz tog tla i iz njega dobija svoju visinu i širinu. Biti skroman i
prirodan s pretpostavljenima je dužnost; sa jednakima, ljubazan; s podređenima, pleme-nit. Nema tako
velike arogancije kao što je ukazivanje na tuđe greške i promašaje onifi koji ne razu-meju ništa osim
prostih stvari i koji preuzimaju na sebe da blate zasluženu slavu. Prekor javnosti je kao gađanje u krdo
jelena koje ne samo da ga ranjava da izgubi krv, već ga otkriva psima, njegovim neprijateljima.

Zanimanje špijuna je oduvek smatrano nečasnim, a sada, uz retke izuzetke, onaj koji nešto objavljuje i
njegove pristalice, postaju stalni špijuni aktivnosti drugih ljudi. Njihova zloba čini ih brzim na oku,
spremnim da uoče grešku i objave je, i uz izmene, iskrive čak i one stvari u kojima je počinilac imao
poštene namere. Poput krokodila, oni ljigave put drugima, da bi se ovi okliznuli i pali; i kada se to desi,
hrane svoju zlobu krvlju posrnulog. Oni uveliko uzdižu poroke drugih ljudi da bi ih svet video takve, i
sklanjaju njihove vrline pod zemlju, da ih niko ne zapazi. Ako ne mogu da ranjavaju dokazima, oni će
izneti one verovatne; i ako ne mogu ništa i na osnovu njih, isfabrikovaće laži, kao kad je Bog stvorio svet
ni iz čega. Tako upropašćuju dobru prirodu nečije reputacije znajući da će im većina verovati, jer tvrdnje
lakše dobijaju poverenja, nego što demanti mogu da ih opovr-gnu. I takva laž putuje brže od orlovog leta,
dok demant šepa za njom puževim korakom i zastaje, i nikad ih ne prestigne. Štaviše, Demant je suprotan
moralu novinarstva, da se dozvoli da se laž ospori na mestu gde se ona izlegla. I, čak ako je ta velika
usluga za demant omogućena, jednom pokrenuta kleveta teško odumire, a demant ne uspeva da stekne ni

uporište ni poverenje.

Ovo doba je, mimo svih drugih, doba obmana. Jednom biti osumnjičen za dvosmislenost, do-voljno je da

se blati ugled gospodina; ali, sumnjičenje je sada postalo čudna osobina kod partijskih pristalica ili
lidera, pa se uvek i bojažljivo iznosi istina. Laži su deo redovne municije u svim kampa-njama i
kontroverzama, dragocene su u odnosu na njihovu korisnost i efikasnost; i one su na zaliha-ma, imaju
svoju tržišnu cenu, poput šalitre i sumpora; ali su i smrtonosnije od njih.

Da su ljudi bolje prosuđivali nesavršenost čovečanstva, imali bi manje neodobravanja. Neznanje glasnije
iznosi omalovažavanje, nego znanje. Mudriji ljudi više vole da znaju, nego da kažu.
Cesta omalovažavanja su samo greške nemilostivog uma, u njima nema rasuđivanja, iz njih dolaze