Page 278 - Albert Pike - Moral i Dogma

da radimo, sve dok postoji danas. Rad, širok kao Zemlja, ima svoj vrhunac na Nebu. Naporan rad, bilo uz
znoj na obrvama, ili umom ili srcem, jeste obožavanje - najplemenitija stvar do sada pronađena pod
Zvezdama. Neka posustali prestanu da misle da je rad kletva i prokletstvo dato od Božanstva, jer Bez
njega ne bi postojao istinski sjaj u ljudskoj prirodi. Bez njega i bola i tuge, gde bi bile ljudske vrline?
Gde bi bili Strpljenje, Istrajnost, Pokornost, Energija, Izdržljivost, Postojanost, Hrabrost, Nepristrasnost,
Samopožrtvovanje, bez najplemenitije osobine Duše?

Neka se ne žali onaj koji naporno radi i, neka se taj ne oseća poniženim! Neka pogleda svoje drugare u
Božjoj Večnosti; oni žive tamo. Čak i u slabom ljudskom sećanju oni žive dugo, kao Sveci, kao Heroji i
kao Bogovi; oni sami preživljavaju i naseljavaju neizmernu samoću Vremena.

Za prvobitnog čoveka, kakvo god dobro nastalo koje se spustilo na njega (prosta je činjenica da se to
uvek događa), bilo je direktno od Boga; bilo kakva njegova dužnost koja je bila pred njim, bila mu je
propisana od Vrhovnog Boga. Za prvobitnog čoveka, u kojem je postojala Misao, ceo ovaj Univerzum je
bio Hram opšteg Obožavanja života.

Dužnost je stalno uz nas i zabranjuje nam da budemo dokoni. Da radimo rukama ili mozgom, u skladu s
našim sposobnostima i našim mogućnostima, da uradimo ono što je pred nama, daleko je časnije nego
položaj i titula. Orači, tkači i graditelji, izumitelji i ljudi od nauke, pesnici, advokati i pisci, svi stoje na
3
jednom istom točku i čine jedno veliko, neizbrojivo mnoštvo koje teče od samog početka sveta; svaki od

njih ima pravo na našu podršku i poštovanje, svaki kao čovek i kao naš Brat.

Dobro je što je zemlja data čoveku kao mračna masa, na kojoj treba da radi. Bilo je dobro i da mu se daju

sirove i neugledne materije rudnih ležišta i šuma, da ih pretvori u sjaj i lepotu. Bilo je do-bro, ne zbog tog
sjaja i lepote, već što je proces njihovog stvaranja bolji nego što su one same po sebi; jer, delovanje je
plemenitije od uživanja; radnik je veći i daleko vredniji u časti, nego u dokoličarenju. Masonerija zastupa
plemenitost rada. On je Nebesko veliko naređenje za ljudsko unapređenje. Ono je kršeno vekovima i
Masonerija želi da ga ponovo podigne. Kršeno je, jer su ljudi naporno radili samo kada su morali,
prihvatajući rad kao neku vrstu ponižavajućeg moranja; i najviše su želeli da - pobegnu od njega. Ljudi
ispunjavaju veliki zakon rada, ali ga krše duhom; oni ga ispunjavaju mišićima, ali ga krše umom.

Masonerija uči da svako ko je dokon, mora da pohita na neko polje rada, fizičkog ili mentalnog, kao
izabranu ili željenu scenu svog unapređenja. Ali, čovek nije podstican da to uradi pod učenjem jedne
nesavršene civilizacije. Naprotiv, on je sedeo, prekrštenih ruku, blagosiljao i veličao sebe u svojoj
dokolici. Vreme je da ovaj stid od teškog rada prođe. Stideti se teškog rada, mračne radionice i
prašnjavih radnih površina, jake ruke umrljane korisnošću časnijom od one u ratu; prljave i od vremena
pohabane odeće, na kojoj je Majka Priroda utisnula sunce i kišu, vatru i paru, njene vlastite heraldičke
znake; stideti se tih znamenja i titula, i biti ljubomoran na lepršavu garderobu imbecil-ne dokolice i
taštine - sve to je izdaja Prirode, greh prema Nebu, kršenje Velike Nebeske Naredbe. Težak Rad, rad
mozga, srca ili ruku, jedina je prava ljudska i neiskvarena plemenitost.

Rad je daleko blagotvornija služba nego što to ljudsko neznanje shvata, ili što njegovo protiv-ljenje
priznaje. Čak i kada je cilj tog rada sakriven od njega, to nije prosto argatovanje. Rad je samo vežbanje,
disciplina, razvoj energija, negovanje vrlina, škola unapređenja. Od siromašnog dečaka koji skuplja
grančice za peć svoje majke, do snažnog čoveka koji obara hrastove ili upravlja brodom ili parnjačom,
svaki težak ljudski rad, sa svakim iscrpljujućim korakom i svakim hitnim zadatkom, obećava mudrost
daleko iznad njegove mudrosti i ispunjava smisao koji je daleko iznad njegovog shvatanja.