Page 402 - Albert Pike - Moral i Dogma

poslednjeg trenutka isteka njihove kazne do neznanegodine. I, opet: Ovih sedam Zvezda su one koje
suprestupile zapovest Najvećeg Boga i koje su okovane sve dok broj dana kazne za njihov prekršaj ne
prođe.

Jevrejski i rano-hrišćanski pisci gledali su na obožavanje Sunca i elemenata sa određenim po-
vlađivanjem. Justin Martir i Klemens iz Aleksandrije priznaju da je Bog postavio zvezde za prave
objekte paganskog obožavanja, u nameri da se širom sveta održi neka prihvatljiva spoznaja o raci-onalnoj
religiji. To se činilo kao središna tačka između Mnogoboštva i Hrišćanstva; i prema njoj su uspostavljeni
određeni simboli i obredi i čini se da su dovedeni s njima u vezu. Dolazak Hrista je najavljen sa
Zvezdom na Istoku; i Njegovo rođenje je proslavljeno u najkraćem danu Julijanskog Kalendara, u danu
kada su u Persiji i Egiptu održavani pomeni na Mitru i Ozirisa, kada su ovi pono-vo pronađeni. Tada su
klicanjem Gospodaru na Nebu, odane sluge Sunca, okružile, kao u onoj pro-letnjoj zori kreacije, kolevku

Njegovog rodnog mesta i tada, po rečima Ignacija, zvezda, neizrecivog sjaja, zasjalaje na Nebu, da bi
uništila moć magije i veze poroka i slabosti; jer, Sam Bog se pojavio, u obličju čoveka, radi obnavljanja
večnog života.

No, bez obzira na to koliko je beskonačan varietet zamerki koje su pomogle da se razvije sazna-nje o
Božanstvu, i da ono očigledno zadobije svoje mesto, kroz zamenjivanje obožavanja kreatura za ono
obožavanja kreatora delova tela za onu dušu Univerzuma, ipak sama spoznaja je bila ona o suštinskom
jedinstvu. Ideja o jednom Bogu, o kreativnom, produktivnom, svevladajućem jedin-stvu, postojala je od
najranijeg početka izražavanja misli; i taj monoteizam iz prvobitnih vremena, deluje u svakoj narednoj
epohi (ako već nije u postojećoj), pojavljuje se samo kao pozornica za na-predak degenerisanja i
zastranjivanja. Svuda, u starim verama, susrećemo se sa idejom vrhovnog ili vodećeg Božanstva. Amun ° 3
4
ili Oziris predvode među brojnim bogovima Egipta; Pan, s muzikom iz svoje frule, upravlja horom
konstelacija, kao što Zevs vodi svečanu procesiju nebeskih trupa u astronomskoj teologiji Pitagore. Usred
te beskrajne različitosti mišljenja o svim drugim temama, kaže Maksimus Tyrius , ceo svet jejedinstven
48 49
u verovanju u jednog svemoćnog Kralja i Oca svih.

Uvek postoji Suverena Moć, Zevs ili Deus, Mahadeva ili Adibeva kojima pripada održavanje reda u
Univerzumu. Među hiljadama bogova Indije, doktrina o Božanskom Jedinstvu nikada nije ispuštena iz
vida; i eterični Jupiter, obožavan od Persijanaca još u doba mnogo pre Ksenofanesa ili Anaksagorasa,
čini se krajnje razumljiv i nezavisan od planetarnih ili elementarnih potpodela, kao Beskonačni Jedini ili
Velika Duša, u Vedama.

Ali, jednostavnost verovanja patrijarha nije isključivala upotrebu simboličke prezentacije. Um nikad ne
miruje zadovoljan samo pukim osećajem. Taj osećaj uvek teži da stekne preciznost i traj-nost kao ideju,
kroz neko spoljno prikazivanje svoje misli. Čak i ideje koje su iznad i van čula, kao što su sve ideje o
Bogu, zahtevaju pomoć čula u svom izražavanju i prenošenju. Odatle dolaze svi oblici predstavljanja i
simboli koji sačinjavaju spoljno odelo svake religije; pokušaj da se izrazi religijski osećaj koji je

suštinski jedan, i ta uzaludna borba za odgovarajuće spoljno predstavljanje, težnja je da se kaže jednom
čoveku, da mu se naslika ideja koja postoji u umu drugog, i suštinski je nemoguće izraziti je ili opisati
rečima koje imaju smisleno značenje. Dakle, ideja koja je, možda, ista kod svih, njeno izražavanje i
iskazivanje, beskonačno je različito i grana se u beskrajnu različitost vera i sekti.

Svaki religiozni izraz je simbolizam, jer možemo da opišemo samo ono što vidimo, a određene stvari
religije se ne vide. Najraniji instrumenti obrazovanja su bili simboli; i, oni, kao i drugi reli-giozni oblici,
bili su različiti i dalje se razlikuju u zavisnosti od spoljnog okruženja, mašte, znanja i mentalne strukture.