Page 404 - Albert Pike - Moral i Dogma

U kasnijem Hinduizmu, Aditya, u jednini, znači, sunce.) kaže Krišna u Bagvat Ghiti, Ja sam Višna,
zrakasto Sunce među Zvezdama; među vodama, Ja sam Okean; među planinama, Himalaji; i
među planinskim vrhovima, Meru“. Psalmi i Isaija su puni sličnih pokušaja da nametnu umovima
ideju Boga, pripisujući Njemu čulne osobine. On jaše na oblacima i sedi na krilu vetra. Nebo je
Njegov letnjikovac i iz Njegovih usta izlazi svetlost. Čovek ne može da obožava čistu apstrakciju. Njemu
je potrebna neka vidljiva forma u koju on može da udene svoje mišljenje i prikloni im svoja
osećanja. Ukoliko ne stvore i ne izrezbare ili ne oslikaju vidljivi prikaz, onda oni imaju nešto nevidljivo,
nea-dekvatno i neuverljivo, u svojim umovima.

Neskladno i monstruozno u Orijentalnim prikazima, dolazilo je iz želje da se otelotvo-ri Beskonačno, da
bi se pojačani, pojedinačni i neodgovarajući simboli saznanja o Božanskim Atributima, preneli shvatanju.
Možda bi trebalo da shvatimo da mentalno činimo istu stvar i da u sebi stvaramo prikaze koji su isto tako

neprikladni ako o njima prosuđujemo svojim ograničenim shvatanjem i da, ukoliko obavimo analizu toga,
dobijamo jasnu ideju o masi beskonačnih atributa koje pripisujemo Božanstvu; pa čak i o Njegovoj
beskrajnoj Pravdi, beskrajnoj Milosti i Ljubavi.

Možemo slobodno da kažemo, rečima Maksimusa Tyriusa: Ako, u želji da stvorimo neko neja-sno
shvatanje Univerzalnog Oca, Neimenovanog Zakonodavca, čovek traži oslonac samo u rečima ili
imenima, kao u srebru ili zlatu, životinjama ili biljkama, planinskim vrhovima ili tekučim rekama, gde
svaka od ovih pripisuje najvredniju i najlepšu stvar imenu Božanstva i, sa spremnošču onoga koji voli,
pridodaje sa ushičenjem svaku običnu reč Voljenom, zašto onda uopšte ukidati opštu praksu primene
simbolizma, kojaje zaista neophodna, jer umu često treba uzbuđenje mašte da bi pokrenuo svoju aktivnost
iz njegovog monotonog stanja? Samo pustimo mašti na volju da radi svoj posao i da stvori božansku ideju
sajasnočom i istinom u mentalnom oku; ukoliko se ovo postigne, bilo umetno-šču Fidije, poezijom
Homera, Egipatskih Hijerofanta ili Persijskim elementom, mi ne treba da cepid-lačimo zbog spoljašnjih
razlika ili da tugujemo zbogprividnog bogatstva nepoznatih vera, sve dok je velika suština sačuvana, Da
su ljudi stvoreni da pamte, da razumejuida vole.

Naravno, dok su ljudi smatrali Svetlost i Vatru kao nešto duhovno, što je iznad sveopšte kvarlji-vosti i
izuzeto od truljenja svih materija, dok su gledali na Sunce, Zvezde i Planete kao da su sastav-ljene od
finijih elemenata i da su velike i misteriozne inteligencije, beskrajno superiornije u odnosu na čoveka,
kao da su živa Postojanja, obdarena velikim moćima kojima vrše ogroman uticaj, ovi elementi i tela su im
prenosili (kada su korišćeni za simbole Božanstva), daleko adekvatniju ideju nego što oni mogu nama da
prenesu, ili što možemo da ih shvatimo. Sada su ta Vatra i Svetlost nama bliske kao što su vazduh i voda,
a Svetleća Nebeska Tela su beživotni svetovi poput našeg. Možda su im oni davali ideje tako podesne
kao što ih mi često dobijamo iz pukih reči, sa kojima se trudimo da simbolizujemo i u glavnim crtama

prikažemo neizrecive misterije i beskonačne atribute Boga.

Istina je da postoje opasnosti neodvojive od simbolizma, koje su jednake njegovim predno-stima, ali,

koje daju impresivniju poruku u odnosu na slične nejasnoće pri upotrebi jezika. Mašta, pozvana da
potpomogne razumu, uzurpira njegovo mesto i ostavlja svog saveznika bespomoćno upetljanog u
sopstvenoj mreži. Imena koja se odnose na stvari, pobrkana su s njima, značenja su po-brkana sa ciljem,
način interpretacije sa stvarima; i tako simboli počinju da stiču samostalnu vred-nost kao istine ili lica.
Iako je to, možda, bio nužan pravac, on je bio opasan da se s njim priđe bliže Božanstvu, u kojem su, kaže
Plutarh, mnogi, uzimajuči pogrešan znak za označenu stvar, upadali u smešno praznoverje; dok su drugi,
izbegavajući jedan ekstrem, upadali u ništa manje užasnu prova-liju ne-religije i ne pobožnosti.